30. decembar 2009.
Političke nauke
Razgovarao: Nikola Božić

Savremena diplomatija

Jovan Kurbalija je jedan od vodećih eksperata za modernu diplomatiju. On je osnivač i direktor DiploFoundation, međunarodne organizacije koja se bavi modernim aspektima diplomatije, a njegove knjige o Internetu i diplomatiji prevedene su na engleski, francuski, kineski, araprski, ruski, portugalski i španski jezik. Kraj ove godine označio je i dve prestižne nagrade za njega i njegovu organizaciju.

On i Fondacija koju vodi (www.diplomacy.edu) izabrani su među 10 aktera koji su najznačajnije uticali na Internet i politiku u 2009, zajedno sa Facebookom i Twitterom (link). Za svoj doprinos razvoju svetskog upravljanja Internetom dobio je posebno priznanje na nedavno održanom Forumu UN o upravljanju Internetom. Sa dr Kurbalijom razovaramo o diplomatiji i izazovima savremenog sveta, kao i diplomatiji kao jednoj od veoma važnih političkih nauka.

Da li diplomatija može pomoći rešavanju problema modernog društva?

Danas je diplomatija važnija nego ikada u istoriji. Savremeni svet je toliko međuzavisan da se sporovi više ne mogu rešavati vojnom silom. Diplomatija postaje nužnost. Irak i Avganistan su poslednji primeri ograničene upotrebljivosti vojne sile i sve većeg značaja diplomatije. Iz iračkog geostrateškog živog blata, zapad pokušava da se izvuče pregovarajući sa svima, uključujući i sa Irancima – nominalnim neprijateljima.

Da li to znači da nam više neće biti potrebna vojna sila?

Naravno da ne. Ideja o nestanku vojske je utopistička. Aparat sile bio je i biće neophodan za organizovanje ljudskog društva. Pitanje je koliki će biti njegov obim i kako će se koristiti. Silom se ne mogu zaustaviti klimatske promene ili omogućiti razvoj siromašnih zemalja. Silom se ne može uticati na svest drugih. Silom se ne može zaustaviti komunikacija između ljudi uz korišćenje Interneta.

Da li držve mogu preseći Internet?

Tehnički da, ali praktično to se retko dešava. Navešću vam dva primera. Prvi je vezan za našu zemlju. U vreme NATO bombardovanja Zapad je imao određene pravne osnove da kroz sankcijski režim prekine telekomunikacije, uključujući i Internet. Takva ideja je bila na Klintonovom stolu, ali je odbijena iz praktičnih razloga. NATO je preko Internet komunikacija pratio raspoloženje ljudi u Srbiji. Znaci korišćenje sile (prekidanje veza) nije bilo korisno za NATO.

Evo još jednog savremenijeg primera. Kina je za svoj ekonomski razvoj koristila Internet. Danas Kina ima najveći broj korisnika Interneta u svetu, preko 300 miliona. U isto vreme, Internet koriste opozicionari koji mogu ugroziti postojeći politički sistem u Kini. To je razlog zašto su napravili “Virtuelni Veliki Zid”, preko koga se cenzuriše korišćenje Interneta. Za Kinu veliki izazov je kako da kontrolišu Internet, a da pri tom ne ugroze ekonomski razvoj. Slični primeri međuzavisnosti mogu se naći i u drugim oblastima. Uz sve starije stanovništvo Evropi je potrebna nova radna snaga, ali kada dođe do migracije Evropa zatvara svoje granice.

Kakva je uloga diplomatije u tako međuzavisnom svetu?

Većina problema savremenog sveta može se resiti jedino pregovaranjem i diplomatijom. Politika sile i nametanja nudi kratkoročna rešenja ili gura probleme pod tepih. Najčešće se takvi problami vraćaju u mnogo goroj i opasnijoj formi.

Da li mi možete dati neki primer?

Pogledajte problem piraterije u Somaliji. Ne Internet piraterije, nego one prave J Početkom 1990. u somalijskim vodama počele su da ribare flote razvijenih zemalja. Uz velike i moćne brodove, nije ostalo ribe za lokalne ribare. U to vreme uz puno političke vizije i malo novca mogli su pomoći ribarima koji su ostali bez posla. Nekadašnji ribari danas su pirati. Piraterija ugrožava najvažnije plovne puteve globalne ekonomije. Svetske sile troše stotine miliona dolara na bojne brodove koji patroliraju somalijskim vodama. Mali problem koji je mogao biti rešen jednostavno, eskalirao je u veliki problem sa ozbiljnim poslediama za svetsku bezbednost.

Vaši primeri ukazuju na duboke promene u savremenom svetu. Kako biste ih vi opisali?

Promene su tektonskog karaktera. Promenjen je koncept moći. Tu evoluciju je na neki način najavilo Staljinovo pitanje “Koliko divizija ima Vatikan”. To je bila dobra ilustracija logike vojne sile. Šta se desilo? Triedeset godina kasnije, bez ijedne divizije, Vatikan je bio jedan od glavnih aktera kraja Sovjetkog Saveza. Kao što smo ranije naveli, međuzavisnost u savremenom svetu bitno ograničava mogućnost korišćenja vojne sile. Moć se stiče kroz ekonomiju, obrazovanu radnu snagu, nauku i prestiž zemlje.

Da li je savremena diplomatija spremna za novi svet?

Konceptualno govoreci diplomatija nije se bitnije promenila u poslednjih 200 godina, od kada su na Bečkom kongresu postavljeni osnovi protokola i organizacije diplomatske mreže. A svet se suštinski promenio. 1810. putovanje od Beograda do Beča trajalo je danima i putovali su samo odabrani. Danas se za 19 evra može otputovati do Beča i takva mogućnost je dostupna mnogima. Diplomatija nije više eksluzivna profesija kao što je bila sve do pre 20tak godina.

Zanimljivo je da se nije ni promenila javna percepcija diplomatije. I dan danas mnogi diplomatiju vide kao eksulzivnu i misterioznu profesiju. Diplomatija se svodi na glamur, crne limuzine, prijeme i život na visokoj nozi. Realnost je bitno različita. U osnovi to je profesija kao i svaka druga profesija. Puno je administracije, rutine i tehničkh poslova. Glamura je sve manje, a i kada ga ima deo je poslovne rutine.

Kako objašnjavate taj nesklad između realnosti i percepcije?

Ajnštajn je dao dobro objašnjenje rekavši da je lakše razbiti atome nego predrasude. Kada je reč o diplomatiji, diplomate pažljivo čuvaju imidž diplomatije. To se može objasniti potrebom svake profesije da se zaštiti. Jedan od statusnih relikata je naziv kako se ambasadori nazivaju “extraordinary and plenipotentially”. Naravno, ovo ne bi bio problem da je savremena diplomatija efikasna i da uspeva da reši probleme savremenog sveta.

Kako bi trebalo reorganizovati diplomatiju da bi rešavala probleme savremenog sveta?

Pre svega, diplomatija mora izaći iz ograničenog kruga tradicionalne diplomatije. Više nije dovoljno da diplomate pregovaraju između sebe. Moraju se uključiti svi oni na čije živote mogu uticati rezultati diplomatskih pregovora. Što je ograničeniji broj učesnika u pregovorima to su manje šanse da će rezultat pregovora biti primenjen.

Ko su novi akteri u diplomatiji?

To su pre svega službenici resornih ministarstava. Proces “diplomatizacije” resornish ministarstava već je odmakao u Evropskoj uniji. Na primer, o finansijskim pitanjima pregovaraju ministri finansija, a ne diplomate. U mnogim zemljama sve više se razvijaju male diplomatske službe resornih ministarstava poljoprivrede, finansija, trgovine, transporta, itd. To je očigledan trend i nužno je da resorna ministarstva budu obučena da učestvuju u diplomatskim procesima.

Kao novi akteri sve više se pojavljuju predstavnici lokalnih vlasti i regiona. Mnogi evropski regioni imaju svoje predstavnike u Briselu. Oni međusobno pregovaraju i imaju svoje male diplomatije koje pregovaraju o pitanjima kao što je saradnja u oblasti saobraćija i kulture.

Nevladine organizacije su sve utciajnije u diplomatiji. To se jasno videlo tokokm pregovora o klimatskim promenama u Kopenhagenu. Nevladine organizacije se sve više pojavljuju kao korektivni mehanizam za sve vise sklerotičnu tradicionalnu diplomatiju. Nevladine organizacije pokušavaju da se u međunarodnim telima čuje glas svih onih čiji interesi se ne mogu čuti kroz traditicionalne diplomatske kanale.

Budući da ste uključeni u stvaranje nove Evropske diplomatije interesuje me kako se Evropa prilagodjava ovim promenama?

EU ima dobru startnu poziciju za razvoj nove diplomatije. U temeljima EU nalazi se diplomatija, pregovaranje i kompromis kao način usaglašavanja različitih interesa. Budućnost EU diplomatije je da svoje temeljne vrednosti prenese na globalni nivo. Sto su više globalni odnosi vođni kroz pregovaranje i diplomatiju, to su veće šanse za EU da zaštiti svoje vitalne interese. EU ima znatno manje izglede u sistemu globalnih odnosa u kome se prave globalni dilovi u uskom krugu pregovarača. To je teren za tradicionalne diplomatije i države kao što su SAD, Kina i Rusija. Nova EU diplomatija koja se stvara ovih dana imaće misiju ne samo da štiti interese EU, već i da reformiše način rešavanja svetskih problema.

Kako bi to EU trebalo da uradi?

Pre svega otvaranjem globalnih tela za uticaj što je moguće širih struktura svetskog stanovništva, a pre svega svih onih na koje globalni politički procesi utiču. To podrazumeva i veću javnost rada Ujedinjenih nacija i drugih globalnih tela. EU bi trebalo da revitalizuje značaj kompromisa kao rešavanja sporova u savremenom društvu. Nažalost, mnoga društva nisu spremna na kompromise, a često se kompromis smatra izdajstvom. O kompromisu i pregovaranju puno se može naučiti od Evrope.

Kako vidite položaj Srbije u savremenoj diplomatiji?

Kod nas diplomatija fascinira mnoge, pre svega zbog spoljnog sjaja. Kada se dođe do suštine diplomatije – kompromisa – mislim da još uvek nismo odmakli daleko. Još iz vremena komunizma, kompromisi su često nazivani “truli”. Retke su refleksije koje ističu značaj uvažavanja drugih i nalaženja rešenja kroz kompromise. Tu sporo učimo, jer su 1990te jasan primer do čega sve može dovesti nespremnost na kompromise. Dobra vest je da smo krenuli ka Evropi, a tamo se može stići samo kroz pregovaranje i uvažavanje interesa drugih.

29. jun 2009.
Sociologija
Piše: Jovanka Božić

Nagrada između želja i ostvarenja

„Pišem da me ljudi vole“ rekao je Oktavio Paz nakon primanja Nobelove nagrade. Pisanjem se (nedvosmislen je i iskren ovaj odgovor) teži najlepšem ljudskom prihvatu. A koliku ljubav tek ova nagrada, najprestižnijeg svetskog renomea, u sebi simbolizuje? Onu koja odjekuje iz zajednikog aplauza oduševljenja, simpatija, poštovanja, ljubavi svih planetarnih poklonika lepe i uzvišene reči.

Nagrada je utkana u sam život i prati čoveka, od najranijeg detinjstva, do kraja života. Pa čak i posthumno se dodeljuje. A ako se šire shvati i kao odnos poštovanja i davanja legitimiteta delu kroz vreme, onda se dela, univerzalne, svevremene vrednosti, neprestano, pažnjom i uvažavanjem, nagrađuju, a to je najveće moguće priznanje ostvarenju u bilo kom domenu nauke i kulture.

Nagrada se nalazi u auri svakog potencijalnog dobitnika, svakog nestrpljivog pretendenta - kao želja, nastojanje, aspiracija, težnja. Ali u realnosti je drugačije. Kao što ni jedna zamisao nema nikada potpuno svoje ostvarenje tako i u sistemu nagrađivanja – od namere, da se vredno u kulturnom stvaralaštv izdvoji, pokaže, preporuči, uzdigne na pijedestal opšteg važenja i dugog trajanja - pa do realizacije, postoje mnoga odstupanja, nedoslednosti, disonantnosti. Između stvorenog dela i reakcije javnog mnenja, između propozicije i odluke - ponor nepoznanica.

Nagrada je najčešće u vakuumu (ili lebdi još izvesno vremenski i prostorno dislocirana) između očekivanog i ostvarenog; poželjnog i realnog; ispravnog i nepravednog; veličanstvenog i banalnog; uzvišenog i jadnog; propiisanog i pogaženog; nadanja i izneveravanja; stremljenja i prezrenja; kategoričkog imperativa i moralnog kala; velike neizvesnosti i materijalne osiguranosti; potpore i porinuća; uzleta i pada; bruja fanfara i elegije zvona; velikog nadahnuća i potpune ravnodušnosti; ozarenja i rezignacije; slave i dubokih patnji; večite zahvalnosti i neprebolne ojađenosti; zasluga i lažiranja; skandala i podviga; objektivnosti i sumnjičavosti; javnosti i, nikada proniknute, tajnovitosti; najveće istine i najveće obmane; strasti i melanholije; ljubavi i odbacivanja; poštovanja i ignorancije; oreola i poniženja; zaborava i trajanja; časti i beščašća; preciznog normativa i konfuznog zbiljskog lavirinta...

Ako se nagrada shvati kao podsticaj za rad onda svaki gest, svako ponašanje, svaki čin i svaki predmet i stvar koji izazivaju potkrepljenje mogu biti obuhvaćeni ovim pojmom. Nekada je nekome i osmeh odobravanja, aplauz, srdačno rukovanje, čestitka, pogled zadovoljstva i reč pohvale, za učinjeno delo – nagrada - ako dolazi od ličnosti čije se mišljenje respektuje. Potvrda o vrednosti nečijeg dela može biti u pisanom obliku: plaketa, diploma, zahvalnica, gramata...Nagrade se materijalizuju u tri oblika: novčano, u obliku povelje, diplome i u obliku predmeta: skulpture, figure, pehara, prstena, medalje, značke, lente, pera, beočuga, igle, žižka, bokala, prizme, vaze, jedra, trake, statuete u obliku (i sa imenom) lava, jelena, leptira, medveda, ćurana, goluba, palme, mimoze, jabuke, lešnika, ježa, delfina, šala, zvona, kule, bora, tanjira, narcisa, masline, limuna, pomorandže, koplja, sablje, knjige, rozete...

Ovaj nezavršen spisak običnih trivijalnih stvari iz svakodnevnog života, pokazuje kako se svako materijalno obličje može pretvoriti u simbol uspeha i tako uzvisiti do nedostižnog cilja. Povelje predstavljaju priznato pravo, odnosno potvrdu o primljenoj nagradi. Osobene su po kaligrafski ispisanom tekstu, papiru izuzetnog kvaliteta. Rangiranje dobitnika je od jedan do tri, a taj rang prati dodela zlatne (za prvo mesto) srebrne (za drugo mesto) i bronzane medalje (za treće mesto).

Kada je novčana ekvivalentnost nagrade u pitanju, tada i razlog i kvalifikacija dela gubi na značenju. Ili kada je istina kojoj se teži u okruženju sumnji i lažiranja nagrada – najviši motiv – onda se može susresti velika radoznalost za konkurs za najgoru knjigu godine, kako to duhovito, iskustvom ilustruje pisac Danilo Nikolić, u priči „Povodom nagrade za najgoru knjigu“ („Politika“ 5. 4. 2009. godine). Nagrada kao pokriće za zamašnu svotu novca privlači veliku pažnju čak i kada je negativna kvalifikacija dela u pitanju, jer su materijalni stimulans i prestiž uvek ispred moralnog.

A publika grabi da dođe do takvog, najgoreg romana, iz bubnja izvučenog, objavljenog u više desetina hiljada primeraka. Pisac se pita : „Da li to u svemu naslućuju trik, reklamu ili su ljudi gladni i žedni istine, svejedno kakve? Jer sve je bezmalo lažno. Od lažnih trepavica, do lažnih vesti, lažnih obećanja, lažnih fizionomija, lažnih veličina“. Za svaku ujdurmu se može naći novac. Rangiranje sa dna, a ne sa vrha, možda treba iz priče transponovati u život, jer i takve skale, saopštavaju i izriču vradnosne sudove. Kao što se dodeljuje u Americi „kiseli limun" za najgori film, režiju, glumu...

Svaka ustanova ima nagrade za svoje najistaknutije pregaoce. Takođe i svaka grana delatnosti ima svoje priznanje za svoje pripadnike; svaki esnaf ima svoju strukovnu nagradu; svaka naučna disciplina izdvaja najbolje iz svojih redova, a svaki umetnički žanr bira ono što je vrhunsko u njegovom domenu.

Broj nagrada

Koliko je nagrada optimalno, za svaku stvaralačku oblast, svaki žanr, za svako društvo? Da li ih osnivati prema broju stanovnika, ili broju stvaralaca, ili prema broju potencijalnih mecena, donatora? Nema pravila, ni u reciprocitetu u odnosu na sopstveno stanje, ni u poređenju sa drugim sredinama. Stalno je prisutna konstatacija da su nagrade u ekspanziji svojim sve učestalijim prisustvom u domenu kulturne politike, ustanovljene od najrazličitijih osnivača.

Govori se o preobilju, inflaciji nagrada; o pravoj nagradomaniji, o tome da ih je koliko dana u godini, da se ne mogu sve ni evidentirati, jer dok se građa o njihovom faktičkom stanju prikuplja, neke su se već ugasile, druge su tek osnovane, treće čekaju bolje dane, oko nekih se vode sudski procesi, ili su u jeku afere, koje ih dezavuišu; za neke je ponestalo novca od države, ili je osnivač bankrotirao. Kod nas se, samo književnih nagrada, godišnje dodeli preko 400. U Nemačkoj je u 2000. godini dodeljeno 1331, a u Italiji 1066 književnih nagrada.

Književni kritičar Aleksandar Jerkov ima drugačije razmišljanje: “Nagrada ima različitih vrsta, i nije sasvim ispravno sve ih staviti u isti koš. Ukoliko bi se razlike napravile između sitnih i beznačajnih nagrada i onih koje imaju neku vrstu tradicije i dostojanstva, videlo bi se kako nagrada nema tako mnogo.“

U proceduralno demokratizovanim društvenim odnosima, sa često stihijskim globalnim tokovima, kada je premnogo zvanih i odabranih, kome bi pripala presuditeljska uloga u vrednovanju (sada samih) nagrada na nivou društva u celini?

Na pitanje da li je nagrada „Desanka Maksimović“ koju je 2009. godine dobio za životno delo, najveće priznanja koje raduje, laureat Rajko Petrov Nogo, odgovara: „Možda, ali tu se uglavnom podvlači crta i to nije baš mnogo radosno. Citiraću pesnika Arsenija Tarkovskog (otac Andrejev): „Nije da nije bilo/ I sunce mi je sjalo/ I svega mi sa dalo/ Samo i to je malo...“.

Nikad dovoljno podrške i priznanja. Zokruženost stvaralačkog opusa ima samo biološko ograničenje, a svakom kreativnom trenu potrebno je osokoljenje, potvrda razumevanja, sumnja da se odagna, podrška smislu stvaranja. Zato su nagrade i sistem nagrađivanja daleko važniji nego što se na prvi pogled čini.

Cilj nagrađivanja

Nagrađivanje je širok i složen pojam. Zadire u svekolike ljudske postupke, pa je predmet multidiscipliniranog pristupa, od filozofskih disciplina estetike, aksiologije i etike, zatim pedagogije i psihologije, ali i ekonomije, pravne nauke, sociologije i kulturne politike. Književna nagrada, prema Milošu Iliću, ima više funkcija: društvenu, ekonomsku, estetsku i ideološku. Međutim, nagrada uopšte, ima i svoju psihološku višeslojnost, vaspitnu poruku, etičku postuliranost i filozofsku utemeljenost i opravdanost. Cilj nagrađivanja i smisao nagrada je da podstiče na dalje, opsežnije i još vrednije stvaralaštvo; da bude vrednosna potvrda najvišeg nivoa postignuća u datom trenutku, u određenoj oblasti ili, pak, predstavlja nastojanje da se vrednovalački obuhvati celokupno životno delo. Ona može biti omaž postignutom, ali i motivacija stremljenju ka još veličanstvenijim delima.

Priznanje „Stefan Prvovenčani“ Raških duhovnih svečanosti se dodeljuje zaslužnima za izuzetan doprinos nacionalnoj kulturi i dobitnik postaje dostojanstvenik manifestacije, a u tome i jeste suštastvenost bića nagrade: da uzvisujući delo daje, pripadajuće, dostojanstvo stvaraocu. Svaka nagrada želi da javno prizna vrednost delu, ali i da ga preporuči drugima. Velika dela, ipak nisu posledica nagrada. Ona nastaju u osami unutrašnjeg stvaralačkog poriva umetnika, pa na njih i najpovoljnija društvena klima ne može računati sa neposrednim uticajem u veličini dela saobraženim.

Američki glumac Sejmur Hofman, 2006. nominovan za Oskara kaže: “Osvojio sam Zlatni globus i jedva sam to preživeo. Bio sam skamenjen kada su me proglasili dobitnikom. Mislim da sam umirao od straha kada kada sam shvatio da treba ustati i nešto reći. Naravno da ne bih imao ništa protiv Oskara, zaista mislim da bi bilo grozno kada bih se glumom bavio samo zbog nagrada.“

Književnica Mirjana Mitrović, autor romana „Emilija Leta“, u užem izboru za NIN-ov roman 2006. pred dodelu nagrade izjavljuje da knjigu nije pisala zbog nagrade: “Književnost se stvara zato što pisac ima želju i potrebu da piše. Nisam pisala “Emiliju Leta” da bih dobila nagradu, jer bih je tada loše napisala”.

Umetnik može da živi sam sa delom, ali to nije krajnji smisao njegovog stvaralaštva. Smisao se postiže tek kada uspostavi komunikaciju sa javnošću, sa onima zbog kojih delo, ipak, postoji. Zato se ne može insistirati na ukidanju nagrada (zbog njihove povremene kompromitacije) jer one, među brojnim ulogama, imaju i onu koja se odnosi na građenje mosta sa javnošću, premda bi umetnici i u njihovom odsustvu, nastavili da stvaraju.

U knjizi „O nagradama“ autor Ratko Božović jedino moguće rešenje vidi u radikalnom ukidanju institucije književnih nagrada, što, kako sam kaže, ne bi trebalo smatrati suludom idejom. Aleksandru Jerkovu čini se plemenitijom ideja da se dostojanstvo neke nagrade gradi ispočetka. “Takva sam iskustva imao kao predsednik žirija za dodelu nagrade „Stefan Mitrov Ljubiša“ i ona je bila više nego primerena dok se u nju nije uplela nižerazredna politika. A najtužnije iskustvo sam imao u žiriju za dodelu Njegoševe nagrade, koja zbog istih političkih okolnosti nipošto nije smela biti dodeljena. Nagrade je lako naružiti- a sasvim teško sačuvati.“

Prvi veliki skandal vezan za ovu nekadašnju nagradu jugoslovenskog ranga, izbio je pri odlučivanju o trinaestom dobitniku, kada je zbog uvreda jednog od članova žirija, tadašnji predsednik žirija Slobodan Tomović podneo neopozivu ostavku. Književni kritičar Gojko Božović skreće pažnju na njenu ideološko- političku instrumentalizaciju: „Sudbinu jedne književne nagrade odlučuju njeno ime i njeni dobitnici. I ime i dobitnici mogu da se biraju. Njegoševa nagrada, kao malo koja naša nagrada, ima ime, dok su njeni dobitnici veoma različiti, jer ni ona nije ostala pošteđena ideoloških zahteva.“

Ideološki i politički ambijent koji situira nagradu hoće svojim aršinima i da arbitrira u izboru laureata.

Vrednovanje i nagrađivanje u nauci

Nagrada ima veće stimulativno dejstvo kod naučnog i tehničkog stvaralaštva.

Kada je reč o nagrađivanju naučnog stvaralaštva ono ima sličnosti, ali i različite aspekte u odnosu na umetnost. Iako crpe različite sokove iz čovekove duhovnosti ( nauka racionalnost i egzaktnost, a umetnost maštovitost, imaginaciju i oslobođenu razigranost unutrašnjih potencijala darovitosti) konačna ishodišta, sa stanovišta društvenog prihvata, su im istovetna. Takođe su - i trasa umnosti, i trasa umetnosti, usmerene su istom cilju: prevazilaženju slabosti i taštine, a uzdizanje ljudske mere - do najvišeg nivoa, do neprikosnovenosti. U umetnosti se vrši estetska evaluacija, a u nauci se vrednuje veličina saznanja istine o stvarnosti, novih otkrića i informacija. Za nauku je mnogo lakše utvrditi vrednovalačke kriterijume, naročito kroz praktičnu primenljivost. Ali upravo praksa pokazuje da i nauka može nenaučnim motivima biti vođena i valorizovana.

Čak i ekspertni prilaz naučnim otkrićima može doneti neprimerenu degradaciju jednih, a lažne počasti drugima. Sudbina pojedinih naučnih otkrića i pronalazaka Nikole Tesle, čiji su mnogi epohalni izumi pripisivani drugima, svedoči o tome. Autonomnost nauke, distanciranost od relevantnih društvenih finansijskih izvora, kadrovskih oslonaca i obrazovnih sprega, nije moguća. Nauka i opstaje upravo kroz sve te, od društva obezbeđene, faktore, pa tako i ne poseduje poželjan imunitet od intervencije spolja, kada je reč o pravu, načinu, kompetentnosti da se sudi o vrednosti naučnog dela. Sudbina jednog, od najviših evropskih autoritete priznatog pronalaska, izuzetnog termoizolacionog materijala „vidasila“, patentiranog od strane Vide Popović, pokazuje da sjaj nagrade može laureata da vine ka zvezdanom nebu priznatih, ali i bezobzirno, iz taštine, zavisti, ili bilo kojih najprovizornijih i najtrivivijalnijih razloga okruženja, vrati u anonimnost. Da li je procena tehnološkog izuma 1986. godine bila pogrešna, ili je nerazumevanje društvene sredine, ispratilo Vidu Popović u inostranstvo, a zahuktalu fabriku u likvidaciju, tek oreol nekadašnjeg javnog uzdizanja u zvezde, bačen je u blato.

Koliko se, posle skoro četvrt veka, danas kod nas ceni nauka, ilustruje gest profesora dr Milana Kekanovića iz Subotice, koji je u znak protesta, zbog ponižavajućeg izgleda nagrade „Pronalazač godine“ i društvene nebrige prema patentima (jer nema ko da plati troškove zaštite ovog izuma) vratio nagradu darodavcu. „Rđa pojela nagradu“, naslov je kojim se i doslovno („Uvredljivo je što dodeljujete inovatorima plaketu upakovanu u najjeftiniju loše ofarbanu drvenu kutiju, gde je na zarđaloj pločici utisnut lik Nikole Tesle“, objašnjava Kekanović) i u prenosnom smislu, javnost obaveštava o nemaru koji treba da zastidi. Ali i da pokrene, inicira respektabilniji odnos i zaštiti dostojaenstvo i naučnog otkrića i njegovog trajanja i u znamenju i u življenju.

Vredno je čuti preporuku za uspeh, velikog američkog pronalazača Tomasa Edisona: „Uspeh postiže samo onaj ko nešto radi dok čeka na uspeh.“ Svako ko teži uspehu ili ga doživi, pretvara život u grčevito nastojanje da ga uvek postiže, a uspeh nije ništa drugo do blesak trenutka, ili kako Hemingvej kaže: “Uspeh je kao grudva snega u ubrzanju - uvećava se. A grudva može da ide samo nizbrdo.“

Umetnici su osetljiviji na kritički stav, pohvale i nagrade, jer im je delo, po svojoj prirodi,`izloženo javnosti, pa od nje i priželjkuju potvrdan odgovor da to što stvaraju uistinu i vredi. Naučnici su uzdržaniji u odnosu na počasti i priznanja. U prošlosti je to bilo povezano sa prirodom njihove delatnosti. Često su podalje od pompe i sjaja. Skromnost, može pratiti veliko stvaranje, ali je ona i karakterno svojstvo ličnosti. U nadgrobnoj besedi korifeju naše nauke Mihailu Petroviću, jedan od najvećih srpskih umova i velikana nauke planetarnih razmera, Milutin Milanković, je rekao: “Nikada mu nije padalo na pamet da iz svojih radova izvuče lične koristi, počasti i slavlja. On nije želeo da mu se ime objavljuje velikim zvonom. To je bila jedna od najlepših crta njegova karaktera i celokupnog njegovog rada.“ Takavu naučničku koncentrisanost, skromnost i predanost imao je i Nikola Tesla.

Iako se medijskoj popularizaciji opire veličina i samodovoljnost naučnog dela, mediji, po cenu laicizma u prezentiranju i interpretaciji, u duhu svoje znatiželje, od svega prave, kakvu takvu priču, sa, pre savega, sopstvenim marketinškim ehom. Ko je od svetske naučne elite danas tako skroman? I kada najavljuje simulaciju Velikog praska, čak i kada ne krene, kako je, do sada (najveći i najskuplji eksperiment) zamislila da izvede, planetarna kruna naučnika, fizičara, bez „medijskog velikog praska“ - ništa, niti planira, niti realizuje. A tako je i u drugim naučnim oblastima.

Nenagrađeni

Ne izazivaju nagrade samo radost i ushićenje, kod onih u čije su ruke dospele već i duboku patnju kod onih koji je nisu dobili. Gorčinu televizijskog reditelja Save Mrmaka, što nije dobio nagradu, pre dve decenije, novinar NIN-a sa razumevanjem obrazlaže: „Bio je tri puta kandidovan za Oktobarsku nagradu i tri puta za Sedmojulsku, poslednji put je čak 150 beogradskih glumaca potpisalo predlog za njegovu kandidaturu, a da on nikada nije svojim ukupnim delom impresionirao žiri i dobio i jedno od tih visokih priznanja.“

Mirjana Božin, afirmisana pesnikinja, kandidovana 1991. godine za Oktobarsku nagradu, ne žali što je nije dobila, jer ima nipodaštavajući odnos prema nagradama: „Meni je nagrada što nisam dobila nagradu. Zato što se dodeljuje po neknjiževnim kriterijumima (privatnim, klanovskim). Idealna je nekorumpirana nagrada. Objektivna pomoć često i upropasti, i uspava ljude, kao muva CC. Najveća nagrada je odjek koji ima kod publike. S tim što ljubav čitalaca ne može da se zadene za ikonu.“

Opšta podrška, konformistička lagodnost, može biti neinspirativna za umetnika. Matija Bećković to stanje lično projektuje: „Bolje se snalazim u nemilosti nego u milosti. Nemilost je uobičajen, da ne kažem prirodni položaj pesništva. U milosti pre mogu da pogrešim.“

Filmski reditelj Goran Marković, sa filmom „Turneja“ 2008. godine nominovan za Oskara, iznosi svoje staro geslo, koje nije mnogo izgubilo na istinitosti: „Nagradama ne pridajem veliki značaj. Uspeh korumpira, a neuspeh čeliči. Oskar je samo reklama.“ Aleksandar Pavlović, violinista i dirigent, pronalazi nadahnuće i u podršci i u neslaganju: „Nagrade su vrlo stimulativne za umetnike, ali su i otpori isto tako podsticajni.“

Kada je 1992. godine za roman decenije izabran „Hazarski rečnik“ Milorada Pavića, književni kritičar Toma Džadžić, nije skrivao svoje iznenađenje povodom izostavljanja Dobrice Ćosića iz Panteona najboljih, tada još, jugoslovenskih pisaca. „Ćosić svojom trilogijom 'Vreme zla' , zaslužuje pijedestal, a ostaje nenagrađen.“ A pošto je ovde u pitanju stručno i moralno uznesenje ( a ne materijalno), dakle ostaje nepočastvovan. Ćosić je, inače dva puta kandidovan za Nobelovu nagradu (1983. i 1989) i to od strane francuskuh i britanskih institucija.

Eva Ras (sa romanom „Petla na panj..“ dobila je 2004. Bazarovu nagradu „Žensko pero“) razmišlja o onima koji su ostali u senci njene pobede: „Nagrada nije važna nama, dobitnicima, ali je itekako važna onima koji to nisu. Velika je to nepravda za njih, a mi smo nezahvalni.“

Iščekivanje konačne odluke žirija i objavljivanje imena dobitnika često prate povišene emocije i burne odluke. Potresen zbog odluke žirija 2002. godine da NIN-ovu nagradu dodeli Mladenu Markovu, a ne njegovom romanu „Sablja grofa Vronskog“, književnik Dobrilo Nenadić, privremeno je odlučio da se povuče iz sveta književnosti i posveti voćarstvu.

Kao i pre šesnaest godina, tako i danas, nenagrađeni upućuju proteste usled nedobijanja nagrade. „Filmska umetnost je u najtežim ekonomskim uslovima održavala produkciju i to sa najvišim priznanjima na međunarodnim festivalima, ali ovogodišnja Oktobarska nagrada beleži neslavni rekord: već tri godine uzastopno inflacija nagrađenih u pojedinim oblastima mimoilazi postojanje filmskih dela srpske kinematografije dostojnih priznanja“ – primećuje Milan Vlajčić, 1993. godine, a tim povodom Predsedništvo Akademije za filmsku umetnost i nauku, uputilo je protest Skupštini grada Beograda, u kome se kaže da nipodaštavanje ove stvaralačke oblasti ne doprinosi ugledu ove nagrade.

Odbijene i vraćene nagrade

Različiti razlozi nagnaju dobitnike da odbiju poklonjenu nagradu, ili je, posle izvesnog vremena, usled nekih novonastalih okolnosti, koji ne korespondiraju sa njenim odsjajem – vraćaju darodavcu, po pravilu sa povređenošću, gnevom, , razočarenjem, iz protesta, ličnog nezadovoljstva.

Veliku amplitudu u raspoloženju - povdom dobijanja Nobelove nagrade, doživeo je Boris Pasternak. Od najveće sreće i radosti, pa sve do odbijanja nagrade, rezignacije i potpunog kraha. Po rečima njegovog sina, „dodeljivanje Nobelove nagrade za književnost 1959. godine, Borisu Pasternaku, obojilo je dubokim tragizmom njegov život. Slavodobitnik je najpre tvrdio da ga ništa neće primorati da se odrekne časti koja mu je ukazana, do telegrama upućenog u Stokholm: „Prinuđen sam da je se odreknem. Nemojte primiti za uvredu moj dragovoljan otkaz.“ Hajka nije prestajala; pisci su tražili lišavanje građanskih prava i proterivanje iz zemlje. Nobelova nagrada koja je trebalo da ga oslobodi položaja osamljenog i progonjenog čoveka, postala je uzrok novih stradanja.“

Poznati ruski pisac Aleksandar Solženjicin dobio je 1990. godine Državnu nagradu Ruske Republike, za čuvenu knjigu „Arhipelag Gulag“, u kojoj su opisana stradanja u Staljinovim logorima. Pisac je zahvalio i naglasio da je „nezamislivo i nemoguće da primi Državnu nagradu za tu knjigu.“

Žan Pol Sartr je odbijanjem Nobelove nagrade za književnost, zadivio ceo svet, ali ga je posle nekoliko godina, novčana suma pokolebala, pa je Nobelovom komitetu uputio pismo, tražeći, ako je moguće, da mu se novčani iznos naknadno isplati. Veliki pisac i filozof je odbijanjem nagrade ponizio darodavca, ali mu je, odbijanjem Komiteta, poniženje uzvraćeno.

Kada je 2006.godine nemački nobelovac za književnost Ginter Gras, javno priznao da je kao sedamnaestogodišnjak nosio uniformu esesovaca, bivši poljski predsednik Leh Valensa, takođe nobelovac (za mir) zatražio je da Gras dobrovoljno vrati priznanje koje mu je dodelio Dancing proglašavajući ga za počasnog građanina, a Česi su zatražili da vrati nagradu „Karel Čapek“. Oni koji su nekada dodeljivali nagadu „moralnoj ikoni“, bili su u zabludi u odnosu na podatke iz biografije sa refleksom na etičku opravdanost nagrade. „Najpoznatiji nemački pisac najverovatnije ne bi dobio ni Nobelovu nagradu da se znalo za njegovu nacističku epizodu“, medijske pretpostavke su tada preplavile svetska glasila.

Kakvo li tek poniženje doživi dobitnik kome se oduzima nagrada, kao što su neki dobitnici iskusili? Nagrade se često dodeljuju, sa ideološkim predumišljajem, ali i oduzimaju iz istih razloga; samo sa, nekim drugim, ideološkim predznakom.

Miodragu Bulatoviću knjižavniku, je svojevremeno (1990) najpre dodeljeno, a potom oduzeto, priznanje SO Bijelo Polje (jer je na jednom stranačkom skupu petokraku nazvao „crvenom žabom“). Odlukom SO Valjevo 1972. godine književniku Mirku Kovaču, najpre je dodeljena, tek ustanovljena nagrada “Milovan Glišić“, za zbirku „Rane Luke Meštrovića“, a dve godine kasnije, odlukom istog tela – oduzeta ( nagrada se smatra „nedodeljenom“), da bi mu 1989. godine, neka druga SO Valjevo ukinula prethodnu odluku, odnosno vratila nagradu. Nagrade se upisuju u biografiju i – brišu. Mogu biti privremene, ako služe za namirivanja interesa iz prošlosti ili za prejudiciranja očekivanja od budućnosti.

Dva ugledna člana žirija, za dodelu nagrade “Hajnrih Hajne“, podneli su ostavke, u znak protesta zbog namere gradskih vlasti Diseldorfa da politički dezavuišu već donetu odluku žirija da se ova nagrada, 2006. godine, dodeli Peteru Handkeu. Ostali su pri svojoj odluci i pored „histerične kampanje i javnog linča“, jer je „Handke zaslužio nagradu kao najznačajniji savremeni pisac, svojim životnim programom, koji je postao i zako njegovog stvaralaštva, kao i pravom da drugačije misli i piše u odnosu na formirana politička i medijska stanovišta kad je reč o raspadu Jugoslavije“. Ogoljenost političkog zadiranja u rad žirija, imenovanog kao „nezavisnog tela“, nikakav moralni dignitet, i elementarno ljudsko poštovanje ugleda članova žirija - ne zaustavlja, a estetetske umetničke, univerzalne vrednosti dela, (čiju suštinu nagrada treba da identifikuje) u ovom diskursu nisu ni pominjane.

Pesnik Novica Tadić je 2005. godine odbio da primi nagradu „Desanka Maksimović“, za životno delo. Na postavljeno pitanje o svrsishodnosti tog čina, Novica Tadić, sa žaljenjem konstatuje: „Nisam ništa postigao. A žiri, kao i svaki žiri - otaljava posao. Moja poezija i poezija Desanke Maksimović nemaju nikakve veze. U mom slučaju, žiri je bio upoznat sa onim što pišem, a nije, čini mi se, dobro odvagnuo i druge srpske pesnike, koji su bliži poeziji Desanke Maksimović.“

Književnik Antonije Isaković, odbio je da primi Oktobarsku nagradu grada Beograda, 1993. godine, jer: “Ove godine knjiga pripovedaka ' Šake' Leposave Melanin, ušla je u najuži izbor za Oktobarsku nagradu. Ali žiri se vajkao da nije zgodno da u isto vreme dvoje u porodici dobije istu nagradu, još i supružnici. Ne želim da budem taj koji će jednoj ženi uskratiti priznanje“ – džentlmenski se uzdigao iznad sopstvenog laureatskog samozadovoljstva, poznati književnik.

Dobiti nagradu, u principu, znači biti počastvovan, ali i odbijanjem nagrade čast se želi sačuvati. To ukazuje na složenost i protivrečnost bića nagrade, iako se najčešće jednostrano posmatra i pojednostavljeno tumači, a pomoću incindenata i afera povećava znatiželju javnosti.

Nagrada može biti i sredstvo za izražavanje revolta, protesta. Tako je, na primeru gesta Darinke Jevrić, pesnikinje sa Kosova i Metohije, nagrada dobila eho bunta protiv degradiranja naroda kome pripada. Srpska pesnikinja je 1977. godine dobila Decembarsku nagradu, najveće priznanje ove Pokrajine. Godinu dana kasnije, pesnikinja ju je vratila, jer je osetila poniženje „sa saznanjm da se najveće odličje dodeljuje povodom Bujanske konferencije, koja je veleizdajnički skup, na kome se aminuje pripajanje Kosova i Metohije Albaniji“.

Norveška glumica Liv Ulman, odlikovana u Francuskoj, krajem osamdesetih 1995. godine je vratila „Orden Viteza umetnosti“, francuskoj ambasadi u Oslu, u znak protesta, zbog najavljene francuske nuklearne probe na Pacifiku. Ovaj primer pokazuje da je veća briga za ljudski život od uživanja u sopstvenoj veličini.

Nagrada može biti upotrebljena za ispravljanje najneobičnijih nepravdi. Iz bezbroj razloga ( patriotski, ideološki, esnafski, ekološki, politički, kosmopolitski, filozofski, lični...) se može vratiti, i njome mnogo toga (izvan njene svrhe) postići. Ili je to zabluda pozlaćenih; da zvezdanim prahom mogu oblikovati nove zvezdice i davati im svetlost drugačije namene.

Sud vremena

Često se upotrebljava sintagma „vreme je najobjektivniji sudija“, kada je u pitanju procena, ocena, nagrada, ukupan vrednovalački sud u kulturnom stvaralaštvu. To je tako i u svekolikom ljudskom postignuđu i učinku, („pokolenja djela sude...“) kako na pojedinačnoj tako i na globalnoj ravni. Slobodan Jevtić Pulika, slikar (koji živi u Francuskoj, nedaleko od Klermon Ferana, i obogaćuje ga svojim i slkama mnogih slikara) sredinom devedesetih godina 20. veka iznosi svoj stav prema sopstvenoj i vremenskoj selektorskoj ulozi – koji je ispunjen fleksibilitetom i oplemenjujućim poimanjem umetničke produkcije: „Važno je da oni meni čine poverenje, čiji ih je rezultat do sada obogatio sa 1600 grafika i oko 350 drugih umetničkih dela – donacija učesnika Trijenala.

Ne pravimo u tome nikakav odabir, to će učiniti vreme. Naše je da obogatimo svet, da živimo u okruženju umetničkih dela.“ Književni kritičar Petar Pijanović, jedino u vreme, kao nepristrasnog presuditelja, ima puno poverenje: „Tek vreme i književna istorija postave stvari na svoje mesto. Zato pisci ne treba da brinu. Ako je izuzetno dobra i značajna, makar i bez nagrade, knjiga nadživi pisca. Jedino sa takvom knjigom ili opusom pisac živi i posle svoje smrti.“

Milka Lučić, novinar u kulturnoj rubrici „Politike“, 2004. godine, komentariše ponovni izbor najboljih NIN-ovih romana iz proteklog pedesetogodišnjeg perioda, od strane živih članova žirija: “A da vreme čini svoje, da poravnava i ispravlja ljudske, ideološke, prijateljske i neznalačke sudove, posvedočila je ponovna anketa. Na prvom mestu među deset biranih dela našao se roman Meše Selimovića „Derviš i smrt“, a slede ga svojim delima: Kiš, Crnjanski, Pavić, Pekić, Ranko Marinković, Tišma, Radoslav Petković, Ćosić i Slobodan Novak. A najzanimljivije u svemu tome jeste što su o mnogim dobitnicima, u vreme dodeljivanja nagrada, i njihovi sudionici upravo suprotno mislili o delima koja su nagrađivali, ali je ljudsko, kao što je poznato, podložno svim uticajima, pa i onim najgorim... Vrhovni sudija na koga zaboravljamo ( zbog obaveza, neodgovornosti ili jednostavno zato što smo ljudi i imamo svoje slabosti) ume da nas iznenadi, da lupi

Kada se obraća vremenu Meša Selimović, u njegovom okrilju vidi čovekovo gubitnštvo: „Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak svega - da je svaki čovek uvijek na gubitku.“

* * *

Niko ne stvara, jedino, da bi bio nagrađen. Ali nagrada i pohvala ima podsticajnu snagu, naročito kod mladih stvaralaca i izaziva pozitivna emocionalna reagovanja, gotovo kod svih.

Sastav žirija zavisi od ozbiljnog traganja za stvaraocima, koji stvaralaštvo poznaju i imaju visok nivo moralnog integriteta. Ako je nagrada kompromitovana, obesmišljena, bez kriterijuma i autoriteta, može biti uzrok tiranije nad slobodom stvaraoca. Način ocenjivanja, čvrsta i dosledno poštovana merila kao i autonomnost u vrednovanju, obuhvataju samu srž sistema nagrađivanja.

Frekventnost nagrađivanja treba da bude dovedena do onog nivoa, na kome ostaju ona dela koja mogu da traju. Nagrade treba dodeljivati tako da se pamte po vrednim delima, a ne dela da se spominju samo po nagradama, dok vrednosti dela za pamćenje nije ni bilo.

Nagrada mora biti čast, mora imati ugled, vrhunsku vrednost kao i samo delo (ne precenjujući i ne potcenjujući ga). Ona treba da bude pravo ime za pravu vrednost. Tek tada ima smisla.

Vrednovalački odnos prema kulturnom stvaralaštvu mora biti stalan, otvoren i aktivan.

Komparirajući nagradu sa izvorom svetlosti otvara se pitanje odnosa prema njima?

Sa izvorima svetlosti treba oprezno. Svetlost može da zaslepi oko, da čovek obnevidi, da sprži ono što osvetljava, da ga ostavi u polutami, da ga nedovoljno ili uopšte ne osvetli. Tako je i sa nagradom koja zrači svetlošću; slabom ili jakom; ispravno ili pogrešno usmerenom; pravom ili lažnom. Svetlost koju nagrada poseduje ( bez obzira da li je jačine luče, sveće, lampe, fenjera, kandelabra, lampiona, sijalice, reflektora ili sunca) treba znalački usmeriti ka onim stvaralačkim vrednostima, koje će postati izvor trajne istine, dobrote i lepote, kojom se čovekovo svekoliko biće napaja, nadahnjuje, uzvisuje i usrećuje.