14. decembar 2009.
Fantastika
Piše: Milan M. Ćirković

Naučna fantastika i kosmologija

Možda je veza kosmologije i naučne fantastike – nagoveštena u naslovu ovog ogleda – šala, oksimoronska ekstravagancija ili proizvod slučaja. Postoji li doista bitna veza između jednog savremenog književnog žanra i nauke koja se bavi početkom i krajem čitavog univerzuma? Pod vezom koja je bitna podrazumevam onu intelektualnu igru koja može poboljšati naše razumevanje i/ili intenzivirati naš doživljaj naučnofantastičnog dela ili kosmološke teorije. Probaćemo da, u duhu istoimenog ogleda Stanislava Lema koji je trajna i višestruka inspiracija, osvetlimo ovu vezu, uzimajući u obzir kako eksplozivni razvitak naučnofantastične književnosti u onom smislu u kome se u umetnosti može govoriti o progresivnom trendu, tako i saznajni napredak učinjen u kosmologiji tokom poslednjih decenija. Istovremeno, pokušajmo da ocenimo da li su loše vesti koje nam Lem donosi u pomenutom eseju uistinu toliko zabrinjavajuće.

Na prvi pogled, odgovor na gornje pitanje je nužno negativan. Naučna fantastika, kao i drugi pripadnici književne flore i faune, eminentno su ljudske tvorevine. Sa druge strane, kosmologija je preokupirana pojavama toliko velikim na skalama udaljenosti, vremena i energije, da je čoveku teško i da ih adekvatno pojmi, a što se tiče upliva na njih, to izgleda zauvek van ljudskog domašaja. Međutim, ovaj utisak može biti varljiv; već sad se u brojnim ozbiljnim naučnim časopisima pojavljuju radovi u kojima se pretpostavlja da bi, na ogromnim skalama koje karakterišu budući svemir (i nauku o njemu, fizičku eshatologiju), inteligentna bića – ne nužno ljudska ili postljudska – mogla značajno uticati na svoje fizičko okruženje.

Ovaj astroinženjering, čije se poreklo nalazi kod Velsa i Stejpldona, dakle u književnom domenu, već je tema istraživanja čija vrednost leži ne toliko u kvantitativnim rezultatima (izvesno je da će naši naslednici ili druga inteligentna bića daleke budućnosti imati pred sobom mnogo bolje proračune i metode kada se zaista daju na posao!) koliko u kvalitativnom pomaku u našem načinu mišljenja. Taj pomak oličen je u prevladavanju već prilično erodirane (zaslugom takvih novih disciplina kao što su ekologija, teorija kompleksnosti, ili astrobiologija) paradigme, koja potiče od Dekarta i Galileja i koja je vrhunac dosegla u mehanicističkoj fizici 19. veka, da u prirodi nema namera, vrednosti, i drugih pojmova koje vezujemo za inteligentne posmatrače i njihove mentalne fenomene.

Osnovna teza Lemovog pesimističnog (sa stanovišta naučne fantastike) ogleda je jednostavna: sve je veći rascep između bogatstva kosmološkog i siromaštva naučnofantastičnog diskursa onda kada se potonji bavi kosmološkim temama, tj. kada se nađu na sličnom terenu, a to je posledica intelektualnog siromaštva ogromne većine relevantnih dela naučne fantastike. Dok se nauka vrtoglavo uzdiže lestvicama saznanja, naučna fantastika se vrti po epiciklima u kojima se do beskonačnosti ponavljaju prozaični klišei koji odražavaju trenutne – i samim tim potpuno anahrone – društvene, političke, psihološke i druge opsesije autora.

I mada Lem naglašava da je individualna krivica pojedinačnih autora obično mala – jedan neumesni detalj ovde, drugi onde – on se obrušava na tendenciju da se uskim i često sasvim lokalnim etičkim i političkim pitanjima pridaje kosmički značaj. „Jer, šta biste vi kao autor učinili s ključnim činjenicama kosmologije?“ postavlja retoričko pitanje veliki majstor iz Krakova. Odgovor na Lemovo pitanje ostaje negativan i nakon što postanemo svesni onog najbanalnijeg nivoa na kome se ove dve oblasti mogu spojiti, a što predstavlja deo onoga što Zoran Živković naziva „vernovskim“ ili „gernsbekovskim“ nasleđem (odnosno balastom) naučne fantastike.

Naučnofantastično delo može ponuditi čitaocu neke empirijske istine o univerzumu koji ga okružuje, ali samo u vrlo ograničenom smislu, pri čemu ograničenje predstavlja sam njegov karakter kao umetničkog dela. Isto kao što se za naučnofantastični roman posvećen putovanju kroz vreme mora naglasiti kako „...nije ogled iz teorijske fizike, već prozno delo“, to se mora reći i za naučnofantastični roman koji se dotiče kosmoloških činjenica (recimo onaj o putovanju između galaksija, što je direktno skopčano s geometrijom prostor- vremena na kosmološkoj skali).

Pre nego što detaljnije razmotrimo različite nivoe pozitivnih odgovora, treba napomenuti da je, nakon prvobitne kosmologije jonskih fizičara, distinkcija između kosmologije i srodnih disciplina postala umnogome zamagljena. Naročito se često kosmološki diskurs brka s kosmogonijskim, dakle onim koji se tiče nastanka i evolucije pojedinih kosmičkih podsistema, posebno Sunčevog sistema.

Ključna razlika između ova dva jeste što kosmološki diskurs podrazumeva i determinaciju samih prirodnih zakona, dok se u kosmogonijskom oni posmatraju kao svojevrsna pozadina ili scenografija na kojoj se odvija drama stvaranja višeslojne strukture. Razlikovanje jednog od drugog diskursa je posledica Ajnštajnove revolucije u fizici, koja je na mesto Njutnovog apsolutnog prostora i vremena (dakle nepromenljive scene na kojoj se odvijaju sva zbivanja) uvela dinamičku geometriju prostorvremena koja se ne može opisati bez poznavanja fizičkih procesa u njemu.

Isti način razmišljanja pokušaćemo da primenimo u odgovoru na postavljeno pitanje. Najpre moramo imati na umu činjenice da je razvitak savremene fizičke kosmologije daleko od linearnog i monolitnog. Šaroliki skup modela koji se uopšteno svrstavaju pod teoriju Velikog praska, nisu oduvek bili opšteprihvaćeni u kosmološkoj zajednici. Sve do otkrića kosmičke mikrotalasne pozadine 1965. godine, svojevrsnog radio eha prvobitne vatrene lopte, alternativne teorije koje ne uključuju vreli i gusti rani stadijum vaseljene bile su prihvatljive za značajan segment naučne zajednice.

Među rivalskim teorijama, najveći značaj imala je stacionarna teorija Bondija i Golda s jedne strane, i Hojla sa druge, koja se obično naziva teorijom Večnog stanja. Ključna ideja Večnog stanja bila je da svi glavni aspekti kosmosa izgledaju isto u svim epohama.124 Tako, recimo, premda se kosmos širi, i galaksije se udaljuju put beskonačnosti, nove galaksije nastaju neprekidno, pa je prosečna gustina materije ista u svakom trenutku. Shodno tom principu uniformnosti kako u prostoru tako i u vremenu (koji su Bondi i Gold u svojoj verziji teorije nazivali „savršeni kosmološki princip“), gustina bilo čega drugog, pa i broja mesta na kojima postoji život, mora biti ista u ovom modelu.

Sa stanovišta naučne fantastike, najzanimljiviji u tom sporu (koji je okončan značajno u korist Velikog praska, koji se danas stoga i smatra standardnim kosmološkim modelom) jeste jedan radikalan argument protiv teorije Večnog stanja za koji bi se očekivalo da su ga pisci postavili znatno pre naučnika (što, kako izgleda, nije slučaj). Naime, kako su argumentovali Pol Dejvis i Frenk Tipler, nema razloga da u takvom univerzumu (koji, podsetimo, nema ni početka ni kraja ni u prostornim, ni u vremenskoj dimenziji) ne postoje proizvoljno stare tehnološke civilizacije.

Pri tome ovo treba shvatiti najbukvalnije, dakle civilizacije ne deset ili stotinu milijardi godina stare, već ma koje starosti. Tada je neshvatljivo zašto mi ne pripadamo takvoj civilizaciji, pošto je s bilo koje tačke u univerzumu za dolazak (i širenje) do Sunčevog sistema potrebno konačno vreme, koje je po definiciji kraće od životnog veka jedne takve supercivilizacije. Činjenica da mi u svom kosmičkom okruženju ne zapažamo takvu supercivilizaciju (i njene nusproizvode) snažan je argument u prilog standardne kosmologije po kojoj je čitav univerzum konačne starosti (i relativno male, u odnosu na vremena neophodna za prelaženje udaljenosti između galaksija i grupa galaksija).

Koliko je, dakle, za pisca i ljubitelja naučne fantastike značajna vrednost kosmološke gustine materije [omega] ili sadašnje 125 vrednosti Hablove konstante H0? Odgovor na ovo pitanje je višeslojan i dijalektičan, jer na svakom sledećem sloju možemo prevrednovati značaj svih ostalih. Razmotrimo stoga samo nekoliko (očiglednijih) primera.

Organsko-egzistencijalni plan

Prvi odgovor je (naizgled) očigledan. Pisci i ljubitelji naučne fantastike, kao bića bazirana na ugljeniku i tekućoj vodi, koja udišu kiseonik, konzumiraju organske materije i proizvode toplotu u skladu s principima termodinamike, očevidno su kosmološki uslovljeni. Ovo toliko nije očigledno (kao što nije očigledan ni Dirakov vakuum ispunjen stanjima s negativnom energijom koji, kao ni bočica do vrha puna tableta, „ne zveči“), da je teško i zamisliti nekakav radikalno, kosmološki drugačiji tip inteligentnog bića i rekreirati odgovarajući način razmišljanja. Ovo svakako ostaje izazov za pisce naučne fantastike.

Ipak, postoji još jedna suptilnost u ovome. Ukoliko nastavimo Empedoklovu misao da je biološka evolucija direktni nastavak (zapravo neodvojivi deo) kosmološke evolucije, i pretpostavimo da je i psihička i kulturna evolucija čovečanstva nastavak kosmološke evolucije, onda je prirodno posmatrati antropološki, socijalni i psihološki diskurs kao produžetak kosmološkog. Za razliku od antičke misli, u zapadnoj, baziranoj na kartezijanskom dualizmu duha i materije, ova predstava nije široko prihvaćena, i kad god bi se pojavila (kao u savremenim raspravama o antropičkom principu), nailazila je na žestoke otpore.

Kako god, predstave o kontinuitetu, kompleksnosti, nelinearnosti i mnogo tešnjim vezama naizgled različitih aspekata pirode postale su značajne tokom poslednjih decenija 20. veka, i ta empedoklovska ideja zaslužuje ponovno procenjivanje u novom svetlu. Verovali mi da su svest i mentalna stanja svodljiva na algoritamske, u osnovi mehaničke operacije (tzv. „hipoteza jake AI“) ili ne verovali, i u jednom i u drugom slučaju nesporno je da su te sposobnosti snažno uslovljene parametrima spoljne sredine. (U drugom slučaju čak i znatno više, kako navodi veliki engleski fizičar i matematičar Rodžer Penrouz u svom proslavljenom delu Carev novi um) Nema izolovane svesti! Prema tome, nema ni izolovanog stvaralaštva – ono što se u domenu humanističkih nauka oduvek činilo normalnim i zdravorazumskim, danas se može praktično i egzaktno dokazati.

Motivski plan

O čigledno je da kosmologija pruža u takoreći gotovom obliku brojne motive za literarni diskurs u naučnoj fantastici, i to ne samo na onom najopštijem planu, koji je motivisao, recimo, ser Karla Popera da izjavi kako je sva nauka kosmologija, (pa je mutatis mutandis i sva naučna fantastika zapravo kosmološka fantastika). Kada se spustimo dublje u motivske vode, razabraćemo da motivi „veoma daleke“ budućnosti, poput sudbine potomaka čovečanstva milijardama godina u budućnosti (npr. u Klarkovom romanu Grad i zvezde), direktno zavise od kosmološke paradigme. Krajnji primer u tom smislu je kratki roman Pola Andersona Tau nula, u kome jedan kosmički brod putuje do bukvalnog kraja kako vremena, tako i prostora u rekolapsu univerzuma („Velikom zdrobljavanju“).

Drugi motivi koji se sreću u naučnofantastičnoj književnosti takođe su kosmološki uslovljeni, mada znatno suptilnije. Verovatno najzanimljivija veza ogleda se u motivu „prvog kontakta“ (odnosno vanzemaljskog života generalno), jednoj od ključnih tema svekolike naučne fantastike. Ukoliko su mnogobrojne „koincidencije“ koje se susreću u astrofizici i kosmologiji, i koje se ponekad nazivaju „antropičkim koincidencijama, izraz teleološkog ustrojstva sveta tada je razložno očekivati da će i druga vanzemaljska bića – ukoliko ih uopšte ima u galaktičkim okvirima – biti bazirana na istim fizičkim i hemijskim procesima kao živa bića na Zemlji (premda, naravno, to nipošto ne znači da će ličiti na nas, i kao u lošoj naučnoj fantastici, razlikovati se od ljudi po broju prstiju na rukama ili boji tena).

Ukoliko živimo u samo jednom od velikog (beskonačnog?) broja kosmoloških domena („mehurova“) u kojima su realizovane sve moguće kombinacije vrednosti fundamentalnih konstanti, ovaj argument očevidno gubi svoju snagu. Interesantan primer mešanja motiva prvog kontakta i varijacija u najdubljem fizičkom ustrojstvu sveta nalazimo u Dubini na nebu, romanu Vernona Vindža iz 1999. Tu srećemo izrazito neantropomorfnu vanzemaljsku vrstu koja, mada generalno na nižem tehnološkom nivou od čovečanstva, ipak otkriva efekte jedne nove fizike koja odstupa od Ajnštajnove teorije gravitacije, iz čega i ljudi i vanzemaljci (nakon mnogo peripetija dramatično opisanih u romanu) izvlače velike praktične koristi.

Demijurški plan

Neposredno zanimanje pisca za kosmologiju proističe iz već pohabanog klišea o njemu kao o tvorcu svetova. U tom smislu, prirodno je da je zainteresovan za sve vrste recepata kojima se svetovi prave, a posebno za onaj recept koji je primenjen prilikom stvaranja sveta u kojem živi! U tom smislu Platonova legendarna opaska o Bogu koji se bavi geometrijom zapravo je, kao što je recimo jedan Filip K. Dik odlično znao, pre svega primenjiva na naučnu fantastiku. Pitanje postoji li jedan ili mnoštvo svetova, i da li oni moraju biti ustrojeni prema utvrđenim principima, takoreći je esnafsko pitanje.

Metafizički diskurs postoji u svim najznačajnijim delima naučne fantastike, od H. Dž. Velsa do Dena Simonsa, a kao što znamo od Anaksimandera Milećanina naovamo, metafizički diskurs definiše i uslovljava kosmološku sliku sveta. Kao što bi razumna bića s planete večno pokrivene oblacima, na određenom stepenu razvitka nauke i filozofije, bila u stanju da detaljno opišu strukturu zvezda, mada one nisu u domenu njihovog empirijskog saznanja, i pisac naučnofantastičnog romana ili pripovetke mora biti u stanju – ako pretenduje na izvrsnost – da na taj način, poputbarona Kivijea ili kog njegovog savremenog naslednika, „prema koščici opiše čitavu životinju“.

Socijalno-politički plan

Lem je, s vrhunskom dvosmislenošću pisao: „Činjenice su jasne: oba univerzuma, i onaj pisaca i onaj koji posmatraju naučnici, sve više i više se šire.“ Jedan od aspekata ovog širenja jesu devolutivne i degenerativne pojave u naučnoj fantastici na koje je Lem ukazivao u Fantastici i futurologiji, naročito u vezi sa američkom visokokomercijalnom naučnom fantastikom.

Drugi aspekt je „informaciona eksplozija“ – pojava ogromne količine informacija potpuno nesrazmerne kapacitetima ljudskog mozga i dužini ljudskog životnog veka. (Čak ni etimologija poznatog izraza Maršala Mekluana „Gutenbergova galaksija“ ne nosi slučajno tu astronomsku konotaciju!) Istovremeno, treba imati na umu sledeće: kako se astrofizički kosmos širi, tako se i njegova složenost uvećava (čemu, između ostalog, imamo da zahvalimo i to što postojimo).

Bez ulaženja u tehničke detalje, može se matematičkim putem pokazati da povećanje tzv. faznog prostora, koje prati širenje svemira, omogućuje sve više potencijalnih situacija u kojima se sadržaj svemira može naći (što je sasvim u skladu s našom intuicijom.) Stoga bi se u neku ruku moglo primetiti da su pokušaji naučnika podjednako beznadežni kao i oni pisaca: fizička istina podjednako je neuhvatljiva kao i umetnička.

Okultni plan

U svetlu savremenih pokušaja da se parapsihološki, i drugi fenomeni katkad na granici nauke i misticizma, reinterpretiraju ili čak i objasne novim, nelokalnim fizičkim pojavama (npr. videti argumentaciju savremenog kvantnog fizičara Henrija Stapa u prilog postojanja veza kvantne nelokalnosti i pojava kao što su telepatija), možemo i više dati mašti na volju. Zašto bi se astrološki uticaji ograničavali na tela Sunčevog sistema? Nije čudno što su kosmologija i astrologija etimološki slične, iako toliko sadržinski različite.

Poznato je da, recimo u slučaju svetlosti, udaljeni izvori doprinose osvetljenosti (pošto su brojniji) podjednako mnogo kao i bliži izvori, što je uzrok mnogih klasičnih paradoksa u kosmologiji (Olbersov, Cajligerov itd.). Zanimljive teorije bazirane na Mahovom principu, poput teorije o poreklu mase britanskog kosmologa Denisa Šame, sugerišu nam da globalna struktura univerzuma vrlo konkretno upliviše na lokalne, takoreći svakodnevne fenomene, poput inercije objekata oko nas. Dakle, svaki put kada tramvaj ili autobus naglo zakoči, ili zaokrene, moguće je da cimanje i drmusanje koje nam se dešava proističe iz međudejstva s milijardama parseka udaljenim galaksijama! Slična mogućnost se ukazuje i u vezi sa elektromagnetnim pojavama. Još 1922, nemački fizičar Hugo Tetrode (anticipirajući kasnije radove Fokera, Fejnmana i Vilera) pisao je da

Sunce ne bi sijalo kada bi bilo usamljeno u kosmosu i ne bi bilo drugih tela da apsorbuju njegovo zračenje... Ako sam, na primer, posmatrao sinoć zvezdu koja je udaljena od nas 100 svetlosnih godina, tada ne samo što sam znao da je svetlost koja je stigla do mog oka bila emitovana pre 100 godina, već su i atomi te zvezde znali još pre 100 godina da ću je ja, koji tada nisam ni postojao, posmatrati u jučerašnje veče, u to-i-to vreme.

Zar nas ne podseća ovaj odlomak na delić iz Velsa ili Lema? Koliko god nam takav neortodoksni pogled na uzročnost delovao čudno, to je legitimna tema fizičkog, a nikako nije očigledno da nije i legitimna tema literarnog, diskursa.

Profetski plan

Konačno, i pisci i ljubitelji naučne fantastike su, u proseku više od većine ljudskih bića, zainteresovani za budućnost sveta u kome žive, kako u sociološkom, tako i u onom širem, kosmičkom kontekstu. A odgovor na ta pitanja može im, u krajnjoj analizi, dati jedino kosmologija. Dramatičan razvitak posmatračke kosmologije tokom poslednje decenije izgleda da je rešio jedan od najfascinantnijih i najkarakterističnijih problema nauke ovog veka: da li će se kosmos večito širiti ili će se današnje širenje u nekoj budućoj epohi zaustaviti i pretvoriti u sažimanje?

Skorašnja potvrda postojanja kosmološke konstante ukazuje na to da kosmos ne samo što se širi danas, već to čini sve brže i brže, bez nade da će se taj proces ikada okončati. Pitanje sudbine inteligentnih bića, među kojima su i naši eventualni potomci, u takvom kosmičkom okruženju jedno je od najvećih i najfascinantnijih pitanja nauke koja su se pojavila u poslednjih dvadesetak godina. Još mnogo pre toga bilo je ono predmet naučnofantastičnog diskursa; postoji li bolja svedočanstva o tome od Velsovog Vremeplova i Stejpldonovog Tvorca zvezda?

Jedan od najvećih, iako neopevanih, trijumfa naučne fantastike odigrao se, tokom poslednjih par decenija, na jezičkom planu. Od nekoliko termina koji su bili isključivi domen naučne fantastike, pa su polako bivali prihvaćeni u naučnim, pa i šire kulturnim krugovima, izdvojiću jedan koji nema premca po epistemološkom i ontološkom značaju: multiverzum. Danas se ovaj termin veoma često pojavljuje u naučnom diskursu, i to čak u dva donekle različita značenja.

U kvantnoj mehanici, koriste ga pristalice Everetove „interpretacije mnoštva svetova“ da označe sveukupnost grananja univerzalne talasne funkcije („talasne funkcije univerzuma“), tj. sve neostvarene mogućnosti do kojih se moglo doći u skladu sa Šredingerovom jednačinom. Ovaj termin proslavljen je i detaljno razrađen u popularnoj knjizi „Tkanje stvarnosti“ Dejvida Dojča, jednog, od najvećih savremenih fizičara, oca kvantnih računara, gde se susreće praktično na svakoj stranici.

Funkcionisanje samih kvantnih računara, tih uzbudljivih teorijskih (za sada!) mašina koje su u stanju da u realnom vremenu rešavaju probleme poput faktorisanja velikih brojeva na proste činioce za koje bi svim kompjuterima sveta bile potrebne milijarde godina, najlakše se razume upravo kroz sliku ovog kvantnomehaničkog (ili „Everetovog“) multiverzuma. Dojčovim rečima: kvantni kompjuter jednak je velikom broju klasičnih kompjutera koji istovremeno rade u paralelnim svetovima Everetovog multiverzuma! Ima li većeg izazova za naučnu fantastiku?

I doista, dostojan odgovor se pojavio: roman Grega Igena, Grad permutacija. U ovom složenom delu pisanom na više nivoa i iz više perspektiva, kako epistemoloških, tako i ontoloških, Igen barata idejom višestepene simulacije na (kvantnom) kompjuteru: stvarnost je poput ogromnog tornja na kome svaki sledeći sprat predstavlja simulaciju na računarima prethodnog nivoa.

U isti mah, on najozbiljnije shvata spekulacije pojedinih teorijskih fizičara i matematičara (sa kojima se Dojč duboko slaže) da je čitav naš svemir samo veliki (kvantni) računar na kome se odvija simulacija svih fizičkih procesa koje opažamo – nerazlučiva od „stvarnosti“. Ako je tako, onda bi se i dovoljno sofisticirani simulatori koje bi izgradio čovek mogli „kvalifikovati“ za zasebne univerzume – i upravo tom spektakularnom idejom se Igen majstorski služi.

U savremenoj kosmologiji pak multiverzum označava skup svih „mehurova-svemira“ koji nastaju tokom kosmološke inflacije (odnosno „ključanja“ vakuuma, da nastavimo s kuhinjskom analogijom), od nama vidljiv svemir samo je jedan od mehurića. Razvitak kvantne kosmologije od epohalnog otkrića inflacije Alena Guta 1981. godine do danas, doveo je doshvatanja da su tipični fizički procesi koji su se odigravali u ranom univerzumu, unutar prvog trilion-trilionitog dela prve sekunde po početnoj singularnosti, iznedrili ne jedan, već mnoštvo svemira, a u mnogim modelima i beskonačno.

Ovi svemiri su poput mehurića u kipućoj prostorno-vremenskoj „peni“ koja predstavlja prostorvreme na titanskim energijama koje karakterišu svet kvantne gravitacije. Najzaslužniji za afirmaciju i širenje ovog savremenog pogleda na svet je Andrej Linde, ruski kosmolog (sada zaposlen na univerzitetu Stenford u Kaliforniji); stoga ovu drugu vrstu mnoštva svetova možemo sasvim pravedno nazvati „Lindeov multiverzum.“

Međutim, mali broj kvantnih fizičara i kosmologa zna da sâm termin multiverzum potiče iz naučne fantastike, i to iz opusa velikog britanskog majstora ovog žanra (i mnogih drugih!) Majkla Murkoka. On prvi put koristi ovaj izraz u romanu Rascepljeni svetovi (Sundered Worlds) iz 1961. godine, nakon što ga je prethodno nagovestio u romanu Večni šampion (Eternal Champion) iz 1957.

Kao semantička suprotnost izrazu univerzum, multiverzum označava mnoštvo svetova koji su, u Murkokovoj verziji, relativno slični našem sa fizičkog stanovišta (razlike koje postoje su svakako velike, ali predstavljaju razumnu ekstrapolaciju raznovrsnosti fizičkih uslova koje percipiramo oko sebe: svetovi okovani večnim ledom, pustinjski svetovi, svetovi većeg ili manjeg uređenja nego u našem, alternativno-istorijski svetovi itd.) i svakako nastanjeni inteligentnim posmatračima (mada ne nužno ljudskim).

 

O knjizi Pisanje o naučnoj fantastici na srpskom jeziku i ozbiljno kritičko promišljanje o književnoj oblasti u kojoj imamo svetske domete, vidno je zapostavljeno poslednjih godina. U nameri da znalačka zapažanja i osvrte podeli sa čitaocima, dr Milan Ćirković je svoje oglede o nauci i fantastici objedinio u štivo koje prerasta puki zbir sastavnih delova. Pred nama je knjiga kakvu smo dugo očekivali – četrnaest eseja u kojima autor sa zadivljujućom preciznošću uspostavlja i produbljuje veze između književnih motiva i njihove filozofske i naučne podloge. Ishod je, često, neočekivan, jer Ćirković ne propušta skrivene poente velikih SF pisaca, a uvidi koje nam pruža vredan su kompas za avanturističko kretanje mostovima između nauke i fantastike. Širok je izbor tema kojima se Ćirković bavi, počev od alternativne istorije Filipa Dika, postojanja vanzemaljskih civilizacija u delima Stanislava Lema i Artura Klarka, do astrofizičkih fenomena i dalje razrade Fermijevog paradoksa u romanima Gregorija Benforda. Nisu izostali ni eseji o prekogniciji, postbiološkoj evoluciji i kosmološkim idejama Nikole Tesle. Tačna skica Tesline uloge u istoriji astrobiologije, o čemu se često govorilo ili senzacionalistički ili sa omalovažavanjem, vredan je doprinos MilanaĆirkovića istorijskoj i naučnoj istini. Autor predgovora je dr Zoran Živković. http://www.heliks.rs/artefakt_za_svemirsko_putovanje.asp

U tom smislu, Murkokov multiverzum jeste literarna verzija Everetovog multiverzuma u kome se jedna te ista početna istorija fizičke stvarnosti neprestano grana i otvara put brojnim mogućnostima, a mi smo samo jedne neposredno svesni.

Multiverzum za Murkoka nije tek uzgredni neologizam. U izvesnom smislu, on je okosnica gotovo čitavog njegovog literarnog opusa. Kao izvore inspiracije za ovaj koncept, Murkok navodi raznovrsne autore, kao što su otac teorije fraktala Benoa Mandelbrot i slavni mistik-antropozofista Rudolf Štajner. Prelomljene kroz Murkokovo stvaralačko ogledalo, ove stavke iz istorije ideja postaju duboko skrivene metafizičke tajne čijih delića protagonisti postaju svesni tek s mukom i uz najveće napore i iskušenja.

U nizu romana, novela i pripovedaka, Murkok promoviše ideju o arhetipskom paralelizmu situacija, likova, etičkih i metafizičkih dilema u svetovima raskošne raznovrsnosti. Najnovija dela iz opusa ovog englesko-američkog autora (Murkok već više decenija živi u Sjedinjenim Državama) pokazuju da i gotovo pola veka kasnije, ista ideja sadrži dovoljno kreativne inspiracije; mnogobrojne epigone i podražavaoce da i ne pominjemo.

Sve ovo nam, u isti mah, daje za pravo da ne poverujemo sasvim u Lemovo pesimističko tvrđenje da je kosmološki svemir izgubljen za naučnu fantastiku. Čak i ne uzimajući u obzir metodološki nesigurne temelje takvog tvrđenja, a posebno indukcijskog zaključivanja implicitno sadržanog u njemu, možemo utvrditi kako se neka protivurečja razrešuju kada se od čisto kritičkog pređe na širi, kulturološki plan.

Može li se izgubljeni kosmos, odnosno oni njegovi izgubljeni aspekti, „ponovo zadobiti“ poput Miltonovog Raja? Pisci naučne fantastike se svakako nalaze pred teškim zadatkom, o tome nema nikakvog spora s Lemom. Da je većina (kao i u svakom poduhvatu) ili već podlegla pred težinom poduhvata ili tek što nije, takođe je jasno. Ali, s jedinog zbiljna merodavnog stanovišta – kulturološkog – to je nevažno. Onog momenta kad „alhemijom duha“ osetimo univerzum oko nas kroz kontakt s naučnofantastičnim delom, već smo apsorbovali veliki deo one neizrecive zapitanosti koja je vodila i pionire kosmologije, poput Ajnštajna, Habla ili Hojla.

Razgovori s današnjim kosmolozima sugerišu da je ova vrsta internalizacije još zastupljenija nego pre, što je srećna posledica povećane vidljivosti koju naučna fantastika ima, čak i u poređenju s stanjem u relativno bliskoj prošlosti u kojoj je Lem pisao. Čini mi se da se iz dela poput Igenovih Grada permutacija i Dijaspore ili Vindžove Dubine na nebu nazire potajna nada da u suočenju s paskalovskim „ćutanjem beskrajnih prostora“, moć ljudske stvaralačke imaginacije nije sasvim iscrpljena.