20. novembar 2009.
Medicina
Piše: Luka Mihajlović

Vakcine

Vakcina je, najkraće rečeno, biološki preparat koji poboljšava odgovor imunog sistema na prisustvo nekog agensa, najčešće bakterije ili virusa. Da bi shvatili kako vakcine rade, moramo da znamo ponešto o imunskom sistemu.

Imunski sistem predstavlja skup bioloških struktura koje imaju za cilj odbranu organizma od bolesti, borbom protiv patogenih agenasa i tumorskih ćelija. Imunski sistem je vrlo složen i obuhvata širok spektar različitih tipova ćelija, tkiva i raznih efektorskih molekula. Osnovni „vojnici“ imunog sistema su veliki molekuli proteina koji prepoznaju trodimenzionalnu strukturu svega onog što je strano u našem telu, a koje nazivamo antitela. Nakon vezivanja antitela za molekul stranog tela (bilo da je u pitanju parazitski crv, virus, bakterija ili nešto drugo), druge komponente imunog sistema prepoznaju „repić“ antitela, koje služi kao signal za pozivanje „teške artiljerije“ - različitih tipova ćelija i molekula koje neutrališu pretnju.

Iz prethodno iznetog je jasno da je za odgovarajući odgovor protiv nekog, na primer, virusa gripa H1N1, neophodno postojanje odgovarajućih antitela. Ali kako organizam zna kakve trodimenzionalne strukture da pravi, da bi prepoznao baš taj, medju milijardama mogućih struktura infektivnih agenasa, a koje nikad ranije nije sreo?

Ovo pitanje je dosta dugo mučilo naučnike, i odgovor na njega je svakako ilustracija jednog od najfascinantnijih molekulskih mehanizama u prirodi. Nažalost, prostor nam ne dozvoljava da se ovde dublje upuštamo u ovaj problem, a više informacija možete naći na linku. Dovoljno je reći da organizam antitela proizvodi nasumično, a da se na one patogene koji budu prepoznati razvija specifična forma imunske memorije, koja omogućava efikasniju i snažniju borbu pri sledećem susretu sa istim patogenom.

Kako radi vakcina?

Sada je malko lakše objasniti kako to, zapravo, radi vakcina. U organizam se ubrizgava mala količina ubijenog ili oslabljenog mikroorganizma, koja je dovoljna da izazove imuni odgovor, ali nedovoljna da dovede do infekcije. Dolazi do prepoznavanja patogena, povećane proizvodnje antitela i nastanka memorijskih ćelija. Kako je organizam u stanju „lažne uzbune“, na mestu injekcije je moguć nastanak znakova zapaljenja - crvenilo, bol, oticanje, koji su normalni i pokazuju da imunski sistem radi svoj posao. Nakon što prodju ovi znakovi zapaljenja, organizam ostaje zaštićen od budućih infekcija istim infektivnim agensom.

Kako bi se poboljšalo dejstvo vakcine i omogućila njena bezbedna aplikacija u formulacije se dodaju različite supstance. Tu spadaju adjuvansi, konzervansi i puferske supstance.

Shvatili smo da organizam stvara antitela nasumično, i da nije potpuno sigurno da će u svakom momentu postojati antitelo na odredjeni infektivni agens. Kako bi se osigurali da će doći do imunog odgovora i nastajanja zaštite, dodaju se adjuvansi - različite hemijske supstance koje doprinose sporijem otpuštanju imunogena(imunogen je bilo šta što izaziva imuni odgovor, u ovom slučaju npr. deo virusa), dajući organizmu više vremena da prepoznaju i odraguju na njega. Reč adjuvant dolazi od latinske reči adjuvare, što znači pomoći- u ovom slučaju - pomoći vakcini da obavi svoj posao. U adjuvanse se svrstavaju i supstance koje aktiviraju tzv. urodjeni imuni sistem, što opet dovodi do efikasnijeg imunog odgovora. Adjuvanti u humanim vakcinama su najčešće soli aluminijuma, skvalen, kao i, u nekim od novijih vakcina - virozomi. Ovde ćemo se kratko zadržati na skvalenu, zbog velikog broja glasina i neistina koji se mogu čuti ovih dana.

Skvalen je organski molekul koji učestvuje u izgradnji ćelijskih membrana i služi kao prekursor velikom broju hormona. Bez skvalena bi - umrli. Svako od nas ima odredjenu koncentraciju u krvi, i njegovo prisustvo je dokazano čak i u masnoći sa otisaka prsta. Upravo zbog činjenice da je u pitanju molekul koji telo samo sintetiše je i odabran za upotrebu u adjuvansima, i u preko 22 miliona do sad primenjenih vakcina nije pokazano da izaziva štetne efekte.

Konzervansi se vakcinama dodaju iz prostog razloga - da ih sačuvaju od kvarenja. Davanje pokvarene vakcine može da izazove vrlo ozbiljne komplikacije, a u najgorem slučaju sepsu i smrt. Konzervans mora da ima sposobnost da uništava bakterije, i da je prisutan u dovoljno malim količinama da je bezopasan za domaćina. Najčešće korišćeni konzervans je Timerozal, organsko jedinjenje žive, koje je predmet brojnih (usput, ničim izazvanih kontroverzi). Količina žive koja se administrira sa vakcinom je izuzetno mala - u većini slučajeva manja od jednog mikrograma (µg-milioniti deo grama). Ako se zna da je dnevna dozvoljena količina unosa organski vezane žive oko 0.1µg/kg telesne težine dnevno, jasno je da je doza koja se daje vakcinom potpuno zanemarljiva.

Sve dosadašnje studije(spisak pri kraju linkovane stranice) pokazuju da je upotreba ovog konzervansa potpuno sigurna.

Zanimljiv i strašan slučaj direktnog upliva propagande u posao lekara se dogodio (i dogadja se) u Velikoj Britaniji. Usled glasina da davanje kombinovane vakcine protiv zauški dovodi da autizma (!), veliki broj roditelja je prestao da vakciniše decu, usled čega je ovo, praktično zaboravljeno oboljenje izazvalo ne mali broj smrti dece usled komplikacija bolesti. Kliničke studije izvršene nakon ove epizode su jasno pokazale da ne postoji veza izmedju autizma i dečije vakcine.

Grip H1N1

O virusu gripa se bilo jako puno priče ovih dana, a više informacija možete naći na linkovima ovde i ovde. Bitno je istaći da smo saznali nekoliko novih stvari u poslednjih par meseci. Za početak, znamo da je stopa smrtnosti od novog gripa praktično ista kao kod sezonskog gripa, i da iznosi oko 0.07 promila (promil = 1/1000).

Takodje znamo da su najpodložnije grupe mala deca, trudnice i starije osobe (za razliku od fatalnih pandemija, poput one 1918, gde su najugroženije bile mlade osobe, do 30 godina). Dakle, sem činjenice da će veći procenat populacije oboleti od gripa ove godine(jer naš imuni sistem nije naučio da prepozna površinu ovog virusa), ne razlikuje se od gripa koji dobar deo nas preleži svake zime.

Postoji veći broj tipova vakcina, a najčešće se klasifikuju prema tome na koji je način pripremljen imunogen. U pitanju mogu biti vakcine sa mrtvim ili ateniusanim(umrtvljenim) mikroorganizmima, sa delovima mikroorganizama, ili sa različitim drugim konstruktima.

Kako nas ovih dana interesuje vakcina za grip, ovde će biti par reči o tome.

Vakcina koja će se pojaviti na našem tržištu polovinom decembra (Novartis Influenza A (H1N1))se sastoji od inaktiviranog (hemijski „ubijenog“) virusa H1N1, timerozala i pomoćnih materija. Treba napomenuti da zbog specifičnosti gajenja virusa vakcina sadrži tragove proteina jaja, te je alergičnim na jaja, kokošje meso i perje kontraindikovana(što je uobičajeno predostrožnost i kod davanja vakcine za običan sezonski grip).

Vakcina se proizvodi po identičnom tehnološkom postupku kao obična vakcina za grip FLUVIRIN, što je i omogućilo tako brz izlazak na tržište. Najčešći neželjeni efekti ove vakcine su blage reakcije preosetljivosti (osipi), lokalne reakcije na mestu injekcije i blagi simptomi slični gripu. Vakcina je delotvorna (dovodi do jačanja imunog odgovora na virus) u preko 90% slučajeva, a testirana je i indikovana za osobe starije od 4 godine.

Vakcina nije testirana na trudnicama, dojiljama i deci ispod 4 godine starosti, ali se usled identičnosti tehnoloških postupaka i sličnosti virusa, ne očekuje pojava nikakvih novih negativnih efekata u ovim populacijama. Oko ove stavke se diže najveći deo medijske huke, a realnost je mnogo drugačija. Jedini razlog što vakcina nije testirana u potpunosti je usled nedovoljnog vremena, i malog broja pacijenata u odgovarajućim socijalnim kategorijama. Sva dosadašnja testiranja vakcine su pokazala zadovoljavajuće rezultate. Više o ovome možete pročitati na linku.

Za i protiv

I naravno, postavlja se pitanje - da li primiti vakcinu? A odgovor je, kao i cela situacija u suštini jednostavan - DA. Za razliku od običnog sezonskog gripa, neprimanjem vakcine vi ugrožavate i okolinu. Grip nije nimalo opasniji, niti je vakcina išta drugačija u dejstvu, samo je procenat obolelih veći - što dovodi do bolovanja, komplikacija u lečenju, gužvi u ambulantama sa posledičnim daljim širenjem infekcije itd. Ako je vama svejedno da 7 dana ležite u krevetu sa temperaturom, mislite na trudnu komšinicu, ili dete iz kraja, koji možda i neće tako lako pregurati oboljenje.

Razlog zašto se insistira na tome da veliki deo populacije primi vakcinu je i to što je obolevanje u populacionim razmerama - jako skupo. Procenjeni gubici Nemačke usled posledica pandemijskog gripa će biti do 40 miljardi dolara, direktno uzrokovanih time što ljudi ne rade svoje poslove, nego leže kući u krevetu.

U najugroženijem delu populacije(deca do 4 godine i trudnice) biće više ozbiljnih komplikacija i smrti, i iz tog razloga ove grupe i jesu prioritetne za primanje vakcine, zajedno sa ljudima koji rade u javnim službama. Ipak treba shvatiti da će se broj ozbiljnih slučajeva meriti stotinama, a ne desetinama hiljadama.

Kada vakcinacija otpočne, neminovno će se pojaviti različiti medijski izvori koji će tvrditi najneverovatnije stvari(od depopulacije planete, preko zle farmacije koja hoće samo pare, do sekti, NLO-a i sl.) U tom svetlu, nije loše imati par brojeva na umu.

Procenjuje se da će, za svaki milion trudnica koje prime vakcinu, iz čisto statističkih razloga, 397 spontano pobaciti sledećeg dana. Ovo bi se dogodilo i da ništa nisu preduzele - jednostavno je u pitanju igra velikih brojeva. Na svakih 10 miliona vakcinisanih, očekuje se da šestoro neobjašnjivo umre tokom sledećih šest nedelja. Slične brojeve je moguće izvesti za bilo koje zdravstveno stanje, i treba ih imati na umu kada počnu naslovi tipa „Primio vakcinu i nadjen mrtav pored ograde!!!!“. Sjajan rad na ovu temu se može naći na linku, na žalost uz plaćanje. Ako želite punu verziju, slobodno me kontaktirajte mejlom.

Raspoloživost interneta, zajedno sa povećanom brigom javnosti i angažovanjem u intrpretaciji sporednih efekata omogućava stvaranje sumnjivih asocijacija koje se promovišu kao činjenice. Teorije zavere cvetaju na Internetu kao sam virus u nezaštićenoj populaciji. Ova praksa nanosi veliku štetu društvu, i doprinosi nastajanjhu panike u populaciji. Grip će doći i proći, a posle njega će doći druge bolesti i dešavanja-nove vakcine, lekovi, priče, zavere,strahovi. U ovom, ne tako vrlom novom svetu postaje sve bitnije - informisati se na pravim mestima, pitati kvalifikovane ljude za odgovore i kritički misliti svojom glavom.

24. avgust 2009.
Biomedicina
Piše: Voin Petrović

Zašto imamo gasove?

Sedimo u kulturnom društvu. Oko nas su pristojni ljudi, prijatelji i poznanici. I baš tad, kad se najmanje nadamo, taj neprijatan osećaj u donjem stomaku počinje da nas tišti, najavljujući neizostavni socijalni fijasko. Prema nekima, ništa nije gore nego „pustiti goluba“ u finom društvu. Izveštačeni smešak, krivljenje u stolici, koncentrisanje pune pažnje na prostor između butina i stolice, a sve u cilju toga da se ne proizvede nikakav inkriminišući zvuk. Potom sledi njuškanje, da se proveri da li je reč o nekom ogavnom mirisu ili je u pitanju jedan od onih gasova koji ne ostavlja nikakav trag. Flatus ili kolokvijalno prdež (takođe se naziva još i golub, gas smešljivac, tihi ubica) je nešto što doživljavaju svi sisari i predstavlja deo naše prirode koji će nas uvek, ma koliko se emancipovali, podsećati na naše životinjsko poreklo.

Stomačne gasove imaju svi ljudi, u manjoj ili većoj meri. Kao što je to jedan grafit u Beogradu jednom rekao „I žene prde!“. Stomačni gasovi su neizostavna posledica činjenice da smo za razliku od naših dalekih jednoćelijskih predaka mi odlučili da živimo na kopnu, okruženi vazduhom, a ne vodom. Kada jedemo, unosimo vazduh. Kada varimo hranu, gasovi prelaze iz krvi u gastrointestinalni trakt. Osim toga, bakterije koje žive u ljudskom digestivnom traktu takođe vrše razmenu gasova sa svojom okolinom i doprinose stvaranju mehurova gasa u našim crevima. Najveći deo ovih gasova izbaci se flatulacijom (prdenjem), a jedan manje deo eruktacijom (podrigivanjem).

Takođe, najveći deo ovog gasa nema miris. Sastav gasa se razlikuje od stanja organizma, toka varenja i unete hrane. Azot, koji čini najveći deo naše atmosfere je najzastupljeniji u stomačnom gasu i može činiti od 20 do 90% flatusa. Ugljen dioksid, koji proizvodimo u metaboličkim procesima može činiti 10 do 30% gasa. Prisutan je i kiseonik, do 10%. Vodonik i metan su takođe prisutni, ali oni nisu iz vazduha poreklom, već su proizvod metabolizma bakterija koje žive u stomaku. Vodonik ponekad može činiti i do 50% gasa, dok se metan javlja u malim količinama. Osim ovoga, stomačni gas je uvek zasićen i vodenom parom, koja dolazi sa površine creva, koja su vlažna.

Od komponenti sa neprijatnim mirisom, u stomačnom gasu se mogu naći najrazličitiji molekuli. Oni predstavljaju ispod 1% od ukupnog stomačnog gasa, ali je njihov miris vrlo jak. Najneprijatniji i najzastupljeniji su organosumporni molekuli, mali organski molekuli koji sadrže sumpor. To su jedinjenja koja nastaju tokom varenja hrane bogate sumporom ili teško svarljivim proteinima. Mogu mirisati na truli beli luk, merkaptan iz plinske boce ili pokvarena jaja.

Osim ogranosumpornih jedinjenja, prisutan je i vodonik sulfid (H2S) koji nastaje na isti način i ima sličan miris. Selen je prirodni pratilac sumpora i prisutan je u nekim aminokiselinama, pa je i selen u tragovima primećen u flatusu, takođe vezan u organoselenova jedinjenja. Drugu komponentu neprijatnog mirisa flatusa čine amini. To su organska jedinjenja azota, koja mirišu na crkotinu. Produkti su varenja mesa. Sličan miris, na pokvarenu ribu, imaju i fosfini, organska jedinjenja fosfora, nalik aminima. Oni su manje zastupljeni. U tragovima se ponekad mogu naći i neki egzotičniji gasovi, poput karbonil sulfida, ugljen disulfida, amonijaka ili lako isparljivih aldehida, ketona i karboksilnih kiselina i njihovih amida.

Bakterije?

Crevna flora je slabo proučena, iako postoji dugo koliko i čovek. Procenjuje se da u gastrointestinalnom traktu čoveka živi između 500 i 1000 vrsta bakterija, ali da 99% ukupnih bakterija čini 30 do 40 vrsta, dok su ostale zastupljene u tragovima. Ovu „zbirku“ bakterija čovek uglavnom napravi još dok je dete, trpajući prljave ruke, predmete ili hranu u usta. Osim bakterija prisutne su i gljive, arhee i protozoe, ali se o njima malo zna. Čoveku ove bakterije u principu ne škode, već uspostavljaju simbiozu sa nama, jer nakon što pojedu naše ostatke od ručka po crevima, za uzvrat nam proizvode neke molekule koje sami ne bismo mogli da proizvedemo.

A koliko su ovi organizmi bitni, govori podatak da na čovekovom telu, koje ima oko 10^13 ćelija, živi deset puta više ćelija mikroorganizama. Drugim rečima, da se glasa u skupštini u Vašem telu, Vi ste u manjini. Bakterije proizvode vitamine, aminokiseline, koenzime, pomažu nam u varenju šećera i proteina, a za uzvrat dobijaju sklonište, toplotu, hranu, vodu i minerale. Najveći deo Vašeg ručka na kraju ode njima, tako da u nekom smislu bakterije vode računa i o Vašoj liniji. S druge strane, bakterije proizvode metan i vodonik, kao i neke molekule neprijatnog mirisa, ali to je cena koju moramo platiti za sopstveni opstanak. Crevna flora se razlikuje od čoveka do čoveka, pa se tako i sastav stomačnog gasa razlikuje od čoveka do čoveka. Metanogene arhebakterije („prabakterije“) su glavni proizvođači metana, ne samo u čovekovim crevima, već inače u prirodi. 1 do 2% metana koji se oslobodi u atmosferu je poreklom iz creva sisara i doprinosi globalnom zagrevanju.

Kako sprečiti gas?

Ako se traži bukvalan odgovor na postavljeno pitanje, onda je odgovor – nikako. Gas ćemo uvek proizvoditi, a jedino što možemo da uradimo, to je da smanjimo njegov neprijatan miris. Unošenjem lakše svarljive hrane, hrane koja nema visok sadržaj sumpora, unošenjem dovoljne količine tečnosti i redovnim pražnjenjem creva obezbeđuje se crevni ambijent u kome se proizvodi manje neprijatnih mirisa. Antibiotici, teško svarljivo meso, velike količine hrane, malo tečnosti i prehlađen stomak je nešto što garantuje da ove nedelje prijatelji neće hteti da se nađu u Vašem društvu.

Crevna flora se mora negovati, jer je izuzetno bitna za naše zdravlje. Probiotici, pre svega jogurt i žitarice su jako bitni za crevnu floru. Biljna vlakna su prava poslastica za većinu stanovnika naših creva. A kada crevna flora funkcioniše kako treba, kada je srećna, kada je odnos vrsta dobar, tada ni samim bakterijama nije u interesu da proizvode toksične i smrdljive odbrambene molekule koji bi nas kasnije brukali u društvu.

Mit o pasulju

Jedna od moralnih dužnosti svakoga ko se bavi širenjem znanja jeste i da razbija mitove i sujeverja. Pa ipak, ne sme tu biti suviše arogancije, mora se priznati da su mnogi mitovi zasnovani na vekovnom empirijskom poznavanju nekih fenomena u prirodi, kao što je flatus. Narod kaže da kada se jede mnogo pasulja, mnogo se i prdi. I to je zaista tačno. Međutim ono što je bitno reći je da tada stomačni gas ne nosi neprijatan miris. Pasulj je bogat ramnozom, teško svarljivim ugljenim hidratom koji mi ne možemo da svarimo, ali naše bakterije mogu.

Pasulj je stoga dobra hrana za bakterije, pa se povećava metabolička aktivnost naše mikroflore u crevima. Bakterije počinju da se dele, rastu i kao nusprodukt nastaju gasovi, pre svega ugljen dioksid, koji onda čine najveći deo flatusa. Takva smeša gasova mnogo manje neprijatno miriše, čak vrlo često nema miris. Tako da ako među čitaocima ima onih koji strahuju od pasulja, poruka teksta je da Vas pasulj neće obrukati proizvodnjom neprijatnih mirisa. To je hrana koja veoma pogoduje rastu i razvoju bakterija naše mikroflore i treba je unositi.

* * *

Iako je flatus nešto čemu ne pridajemo veliku akademsku pažnju, u eri globalnog zagrevanja, biogasa i dijetalne ishrane, puno toga možemo naučiti iz biohemije koja stoji iza njegovog nastanka. Gajenjem bakterija koje proizvode metan i vodonik od našeg otpada možemo sebi obezbediti preko potrebne energente. Kanalisanjem izvora metana može se istovremeno smanjiti brzina globalnog zagrevanja i rešiti energetska kriza.

Razumevanjem odnosa između nas i naše mikroflore i međusobnih odnosa unutar naše mikroflore možemo da naučimo više o mnogim bolestima i da u potpunosti iskoristimo narodnu izreku „zdravlje na usta ulazi“. Flatus je zato jedan od tabua koje treba razbiti, razumeti i eksploatisati, jer možda upravo u dubini naših creva postoji neki biohemijski proces koji će gurnuti svet u novu tehnološku revoluciju!