3. decembar 2009.
Ekologija
Piše: Slobodan Bubnjević

Ekološki samit u Kopenhagenu

Danas je u Bela centru, velikom i modernom kongresnom centru na jugoistoku Kopenhagena započeo najveći ekološki samit u XXI veku. U organizaciji Ujedinjenih nacija, na pregovore koji traju do 18. decembra dolaze delegati iz gotovo svih zemalja sveta kako bi pokušali da pronađu rešenje za poblem globalnog zagrevanja i usvoje klimatski sporazum koji bi od 2012. godine zamenio Kjoto protokol.

Samit se priprema više od godinu dana, u Kopehagenu na raznim lokacijama već mesecima paralelno teku raznovrsni ekološki događaji i konferencije, a u danskoj prestonici prepunoj stranaca svuda se može čuti kako je Kopenhagen ovih dana "prestonica sveta". S obzirom na značaj novog klimatskog sporazuma i njegove dugoročne posledice za svakodnevni život, ta kvalifikacija nije daleko od istine.

Putnik koji dolazi u Kopenhagen već na aerodoromu se susreće sa porukom da dolazi na mesto gde bi se mogao promeniti svet. Na skoro svakom skveru u starom gradskom jezgru sa kraljevskim palatama i vladinim zgradama postavljene su izložbe koje prikazuju prizore Zemlje, maštovite modele planete ili džinovske biljke koje u čast samita prave društvo vikinškim kaljevima od bronze. Na svakom mestu se nude ideje i proizvodi označeni sa "CO2 neutral", koji navodno ne doprinose emisiji gasova staklene bašte.

Može se videti i ogromni polarni medved od leda, kao i novogodišnja jelka osvetljena LED sijalicama kakvu je na trgu ispred gradske skupštine postavila kompanija Simens. Ispred nje se nalazi desetak bicikala koji su povezani sa dinamom i akumulatorom, tako da se okretanjem pedala pale LED lampe na jelci. Na ovom trgu predstavlja se čitav niz velikih svetskih kompanija – svi oni koji razvijaju takozvani zeleni portfolio postavili su svoje štandove i predloge kako da promenite svet kupujući njihove ekološke proizvode.

Tinjavo osvetljen ekološkim svetlima, sa štedljivim LED semaforima, ledeni Kopenhagen je i mimo samita grad energetske efikasnosti i ekološke svesti, ako ništa drugo, bar je raj za bicikliste. Bicikli se svuda mogu iznajmiti, voze se uprskos vetru koji šiba sa Severnog mora, a sada se na ulicama, pored taksi biciklista, mogu videti i palačinka bicikli koje vozi šest osoba. Gradom prolaze električni automobili i hibridi, a juče je iz Brisela stigao i voz sa evropskim delegatima koji su se odlučili da na samit dođu na način koji ne emiituje CO2.

Tokom nekoliko poslednjih dana širom Evrope su simultano organizovani protesti kojim su ekološke orgnizacije pokušale da upozore političke lidere na ozbiljnost problema globalnog zagrevanja.

Američki predsednik Barak Obama kao lider uticajne sile koja spada u najveće zagađivače na svetu pomerio je svoj dolazak za kraj samita. Bilo je predviđeno da on u Kopenhagenu samo zastane na putu za Oslo na dodelu Nobelove nagrade za mir, pa je njegov dolazak na kraj samita (kad tu budu i ostali šefovi država), protumačen kao znak Obamine rešenosti da se nešto zaista dogovori i promeni u Kopenhagenu. Pored njega, dolazak su najavili i drugi veliki zagađivači, Kina i Indija kao i gotovo svi ostali svetski lideri od značaja za ekološka pitanja.

Hoće li uspeti da se dogovore? Većina ovde prisutnih analitičara govori o tome da je sve na klackalici između interesa zapadnih sila i zemalja u razvoju čiji bi ekonomski napredak novi klimatski sporazum mogao usporiti. I pre dolaska, razne države su već poslale svoje ponude o procentu smanjenja emisije CO2 do 2020. godine, a kako se svaki procenti poen meri milionima i milijardama evra troškova, očekuju se žestoki i teški pregovori o zajedničkom planu. No, svi u Kopenhagenu se bar deklarativno slažu da će se najveća cena platiti ako se ništa ne učini, zbog očekivanih dramatičnih posledica globalnog zagrevanja do kraja veka.

"Očekivao sam da će nam mnogo ranije stizati rezervacije", kaže gazda jednog od restorana u starom centru Kopenhagena, objašnjavajući kako Danci imaju naviku da rezervišu sto nedeljama pre Božićnih praznika i da ne razume zašto se tako malo delegata obezbedilo unapred, ako su već znali da dolaze u Kopenhagen. U tome i jeste tajna problema globalnog zagrevanja – za razliku od ekološki svesnog Kopenhagena, u mnogim drugim delovima planete se nešto preduzima samo u poslednji čas.

10. decembar 2009.
Klimatske promene
Piše: Iva Cvejić

Planeta na prekretnici

KLIMATSKE promene planetarna su tema broj jedan. Iz kabineta, državnici su izašli u prirodu, da odatle jedni drugima poruče da svet mora da povuče kočnicu, smanji smanji emisiju gasova sa efektom staklene bašte i iskorosti poslednju šansu da spasi planetu. Prvo je Ban Ki Mun, generalni sekretar UN, u septembru obišao Arktik, zadivio se veličanstvu prirode i pozvao savest cele planete.

U oktobru je vlada Maldiva zasedala ispod mora. Na polučasovnoj sednici obavezali su se na drastično smanjenje zagađenja, a sve upozorili da će oni prvi nestati sa lica Zemlje ako se globalno zagrevanje ne zaustavi. Pre neki dan su i ministri Nepala sa Mont Everesta upozorili na moguću katastrofu. A sada su sve oči uprte u Kopenhagen. Delegacije 190 zemalja, među njima stotinak premijera i predsednika država, sastaju se da odluče šta dalje, kako da smanje emisije štetnih gasova i zaustave globalno zagrevanje.

Svet je opet u rukama najbogatijih, koji su ga i doveli na ivicu ekološke atastrofe. Onih 100 država sa dna liste zagađivača, koji zajedno u atmosferu izbace ukupno tri odsto svih gasova sa efektom staklene bašte, mogu samo da čekaju dok najmoćniji odlučuju o njihovoj sudbini. A nije mali broj onih koji veruju da bi Kopenhagen mogao da doživi debakl. Sve oči uprte su u Ameriku i Kinu. Ameriku – koja je svojevremeno odbila da ratifikuje Kjoto sporazum, dokument koji obavezuje na smanjene emisije gasova u periodu od 2008. do 2012. godine i Kinu, zemlju sa najvećom stopom industrijskog razvoja, koja preti da zameni SAD na neslavnoj listi najvećih ukupnih zagađivača planete.

I delegacija Srbije otputovala je u Kopenhagen, kako su najavili, spremna da pregovara i preuzme sve obaveze da smanji izbacivanje gasova u atmosferu. Za koliko, to se još ne zna, pošto naša država još nema ni inventar štetnih gasova. Ovaj dokument, bez kog ne znamo koliko tačno zagađujemo planetu, imaćemo, najavljeno je, dogodine.

A hoće li se KOP 15 okončati globalnim dogovorom ili debaklom znaće se već 18. Decembra, kada se ovaj skup u Kopenhagenu završava.

Naučnici apeluju na državnike da nađu zajednički jezik, jer je dogovor nužan. Posledice globalnog zagrevanja već se i te kako osećaju. Severni pol je ove godine prvi put, od kada se vrše merenja, imao otvoren plovni put. Ledene ploče se odvajaju, nivo mora podiže, suše uništavaju šume, pustinje se šire, iz svih delova planete naizmenično stižu vesti o katastrofalnim poplavama, uraganima i sušama. Globalno zagrevanje doprinelo je i širenju nekih bolesti, poput malarije, a zbog njega sve više će manjkati hrane na planeti.

Čitavi ekosistemi su ugroženi, čak i kišne šume Amazona, vekovna pluća planete. Sa vrhova Kilimandžara prvi put je okopneo sneg. Suše su u Evropi 2003. godine ubile 30.000 ljudi. Zbog otopljavanja najviše strepe Maldivi, jer je ova ostrvska zemlja, u proseku, samo dva metra iznad nivoa mora. Ako se ne probudi savest cele planete, oni će prvi morati da traže novu domovinu.

Međuvladin panel za klimatske promene (IPCC), najviše telo UN u ovoj oblasti, proračunao je da će se proizvodnja hrane smanjiti za 40 odsto do 2100. godine, ako se klimatske promene nastave sadašnjim ritmom. Zagrevanje otapa sante polarnog leda na Grenlandu i Antarktiku, izazivajući rast nivoa mora. Toplija klima može da oslobodi milione tona metana iz vekovima zaleđenih slojeva zemlje. Uništavanje šuma takođe drastično utiče na stvaranje efekta staklene bašte.

A da bismo predupredili sve ove dramatične prognoze, naučnici procenjuju da moramo moramo zaustaviti zagrevanje planete. Još dva stepena celzijusa gore je granica do koje smemo ići. A da bismo se tu zaustavili, moramo do 2050. godine da smanjimo emisiju gasova sa efektom staklene bašte (GHG) za najmanje 80 procenata u odnosu na nivo iz 1990, koja je prema Kjoto protokolu uzeta kao merna godina.

Priroda i dalje uspeva da apsorbuje polovinu ugljen-dioksida koje čovek proizvede, ali druga polovina ostaje u atmosferi. O tom ostatku mora da se brine čovek.

Glavni spor vode razvijeni i zemlje u razvoju. Prvi od drugih traže da preuzmu veću odgovornost, a ovi im uzvraćaju – najbogatiji su najviše i zagadili planet, pa najviše treba i da je očiste. Sa jedne strane prednjači Amerika, a sa druge Kina.

Od Kopenhagena se očekuje dogovor o nekoliko ključnih tačaka. Bogati moraju da stave strogu granicu za smanjenje emisije gasova. Cilj je redukcija od 40 odsto do 2020, u odnosu na 1990 godinu. Razvoj tehnologija mora biti zasnovan na ekonomijama sa niskim nivoom CO2. Od zemalja u razvoju očekuje se da obećaju kako će do 2020. godine za 30 odsto smanjiti projektovanu emisiju gasova. Razgovaraće se i o očuvanju šuma. A bogati će morati da se obavežu da će finansijski i transferom tehnologija da pomognu siromašnima kako bi sačuvali ekosisteme i usporili klimatske promene.

Dramatičan scenario

U prethodnom veku Zemlje se zagrejala za oko 0.74oC , a najveći porast bio je posle 1970 godine. Čovek je glavni krivac. Koncentracija CO2 u vazduhu sada je skoro 40 odsto veća nego pre 200 godina, a emisija se godišnje povećava za dva odsto u poslednjoj deceniji. Dramatična upozorenja stigla su u poslednjem izveštaju Međuvladinog panela za klimaske promene iz 2007. godine. Poruka je bila – potrebna je hitna reakcija!

Ako ne smanjimo emisiju GHG, prosečna temperatura će do kraja veka da porase za dva do 4.5 stepeni celzijusa. Zagrevanje će biti još drastičnije na kopnu, posebno u središnjim delovima kontinenata, kao i u polarnim oblastima. Upozorili su i na ekstremniju klimu – češče i razornije oluje i uragane. Vlažni predeli imaće još više vode, a sušni još manje. Suše će biti učestalije, intenzivnije i zahvataće veće regije. Otapanje ledenih bregova povećaće nivo mora.

Možemo da očekujemo rast mora veći od jednog metra do 2100. godine, zbog čega bi najmanje 100 miliona ljudi u Aziji ostalo bez domova. Posebno u istočnoj Kini, Bangladešu i Vijetnamu. Istu sudbinu imalo bi 14 miliona Evropljana i po osam miliona stanovnika Afrike i Južne Amerike.

Mediteran, Bliski istok, centralna Azija i južna Afrika mogle bi da očekuju manje kiše. Moglo bi se dogoditi i da se rascepi površina Grenlanda i ledena površina zapadnog Antarktika.

Otapanje leda sa polova podiglo bi nivo mora i za šest metara. Neki klimatski modeli pokazuju da bi zagrevanje od 1.7oC moglo biti okidač za nezaustavljivo cepanje ledene površine Grenlanda.

Moglo bi se dogoditi i da zbog suša, vrućina i požara nestanu kišne šume Amazona. Ovo bi oslobodilo dodatne količine CO2 i zagrejalo planetu još više, i izazivajući lančanu reakciju i u drugim šumskim oblastima. Biodiverzitet bio bi poljuljan.

Usledilo bi i oslobadjanje milijardi tona metana zarobljenog u permafrostu, sloju vekovima zaleđene zemlje. Zagrevanje bi poremetilo i uobičanenom kretanju okeanskih struja, pre svih Golfske, što bi značajno ohladilo Evropu i smanjilo broj azijskih monsuna, koji su najveći izvor vode na ovom najmnogoljudnijem kontinentu.

Kako sprečiti

Dodatna dva stepena celzijusa predstavljaju granica su posle koje bi katastrofa bila nezaustavljiva, a šteta nemerljiva. Planeta bi promenila lik. Jer, recimo samo šest stepeni celzijusa manje bila je prosečna temperatura poslednjeg ledenog doba, kada je većina Evrope i SAD bila okovana ledom, a nivo mora desetak metara niži.

Smanjenje emisije gasova glavni je lek. Današnja prosečna koncetracija CO2 je 386 ppm (milionitih delova), a sa ostalim gasovima sa efektom staklene bašte dostiže 462 ppm i neprestano raste. Količine ovih zagađivača moraju da se vrate na preindustrijski period. A za taj posao svi zajedno imamo tri decenije. Naučnici su izračunali da u prvoj polovini ovog veka smemo da ispustimo u atmosferu 1.000 milijardi tona CO2 ili ukupno 1.400 milijardi tona svih GHG. Trećinu ovog kredita već smo ispucali. Zato moramo da se pozabavimo pošumljavanjem, korišćenjem obnovljivih izvora energije, reciklažom, čistim tehnologijama. Nije dovoljno smanjenje emisije. Moramo da se pripremimo za idemo dalje od toga.

Uništavanje šuma danas je krivo za jednu petinu emisije svih GHG. Samo tokom suša 2005. godine kišne šume Amazona emitovale nisu apsorbovale pet milijardi tona CO2, što je jednako godišnjoj emisiji Evrope i Japana, zajedno.

(Ne)ispunjavanje obećanja

Danas je globalna emisija GHG za 25 odsto veća nego 1990. godine. Vrhunac zagađenja biće 2015. godine posle čega mora da se smanjuje. U 21. Veku ekološki zadatak broj jedan biće da se izborimo sa prekomernom emisijom gasova staklene bašte.

Akcija mora da bude najozbiljnija u industrijskim zemljama, SAD moraju da potpišu klimatski protokol, ali statističke analize pokazuju da su se odnosi snaga od 1997. godine značajno promenili, tako da će više morati da se uključe i nove industrijske zemlje poput Malezije, Repubike Koreje, Saudijske Arabije i Singapura, kao i ekonomije u razvoju kao što su Kina, Brazil, Indija, Indonezija, Južna Afrika i Meksiko. Razvijeni, prema preliminarnim procenama, do 2020. godine treba da smanje emisiju za 25 do 40 odsto u odnosu na 1990 godinu.

U poštovanju dogovorenog prednjači Norveška, sa težnjom da smanji ispuštanje gasova za 40 odsto. Japan i EU samoinicijatvno su odlučile da dostignu smanjenje od 30 odsto. Iako je obaveza EU umesto 20, smanjenje od 30 odsto. Američka administracija objavila je da, za početak, namerava da vrati zagađenje na nivo iz 1990. Godine, a onda postepeno smanjuje ispod tog nivoa. Kanada je obećala da će u ovom periodu ispuniti ono što je obećala prema Kjoto sporazumu.

Važeći ekološki dogovor na nivou planete, mada ga nisu ratifikovale SAD i Austrajila, donet je 1997. Godine u Kjotou u Japanu. Protokol su potpisale 184 države. Ukupno 37 najrazvijenijih obavezalo se da smanji ispuštanje štetnih gasova za pet odsto u odnosu na nivo iz 1990. godine. Iako potpisan pre 12 godina, Kjoto je posle komplikovane međunarodne prodecude i složenih dogovora i usaglašavanja stupio na snagu tek pre četiri godine.

A rok u kome treba da budu ispunjena data obećanja je od 2008. do 2012. godine. Tek sastanak u Kjotou pokazao je su državnici sveta ipak shvatili koliko je pitanje globalnog zagrevanja značajno. Kjoto protokol je okvir za sva dalja pregovaranja. Utvrđeni su nivoi zagađenja po državama i u odnosu na to ciljevi koji moraju da budu dostignuti. Različite su obaveze na sebe preuzeli bogati, zemlje u razvoju i najsiromašniji.

Neki su ozbiljno shvatili obaveze i odmah krenuli u akciju. Evropska komisija objavila je da je Evropska unija već gotovo ispunila obećanja data u Kjotou. Ali, ima i onih koji nisu učinili mnogo. Kanada, na primer, ima emisiju veći za 25 odsto u odnosu na 1990, godinu, a cilj joj je da ona bude za šesto odsto niža. Sjedinjene Američke Države i Australija odbile su 2001. godine da ratifikuju Kjoto sporazum. Kjoto je važan, a Kopenhagen još važniji, jer mora biti napisan novi dokument koji će 2012. godine da stupi na snagu.

Očekivanja iz Danske

Na KOP-u 15 trebalo bi da, ako ne budu precizirani ciljevi do 2017. godine, kako se optimistično očekivalo, onda bar postigne dogovor za njihovo utvrđivanje naredne godine. Naredni sporazum, koji će zameniti onaj iz Kjotoa, treba da bude vodič za ponašanje čitave planete u periodu od 2013. do 2017. godine. I obaveze će se drugačije raspoređivati u odnosu na dogovor iz Japana. Jer, odnosi snaga i udeo u zagađivanju promenili su se u međuvremenu.

Malezija, recimo, ima jednaku emisiju GHG od fosilnih goriva kao Britanija i duplo veću od Rumunije. Tajvan, Republika Koreja i Izrael, udvostručili su zagađenje od 1990. godine. Singapur u atmosferu izbacuje skoro za 50 posto više gasova nego većina evropskih zemalja. Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein, Kuvajt i Katar zauzimaju četiri vodeća mesta na listi zagađivača po glavi stanovnika. Katar, po glavi, zagađuje tri puta više od SAD. Kina i SAD imaju približne emisije, ali je Kina četiri puta naseljenija. Siromašni zagađuju neuporedivo manje. Sto zagađivača sa dna liste u atomosferu izbacuje svega tri odsto GHG. Bangladeš, na primer, po glavi stanovnika, zagađuje 16 puta manje nego SAD.

U prošlosti dato je mnogo obećanja koja nisu ispunjena. Za ostvarenje svih ovih planova biće potrebno mnogo novca, bogati će morati da pomažu siromašnima, ali to je jedini način da se spasi planeta. Po Kjoto protokolu, 48 najbogatijih obavezalo se da pomaže ostalima. Neke studije pokazuju da bi smanjenje emisije GHG od 35 odsto do 2030. godine, u odnosu na 1990. godinu, koštalo godišnje 250 do 300 milijardi dolara. Ali, ovaj ogromni iznos zapravo je samo pola procenta globanog bruto društvenog proizvoda.

Sredstva bi morala da budu uložena u smanjenje upotrebe fosilnih goriva, veće korišćenje potencijala vetra, vode i drugih obnovljivih izvora energije, povećanje energetske efikasnosti, pošumljavanje i zaštitu velikih ekosistema. A te 2030. godine proizvodnja i odnos prema energiji trebalo bi da budu značajno drugačiji. Jednu trećinu energije trebalo bi da dobijamo iz obnovljivih izvora. A planirana energentska efikasnost smanjila bi zagađenje za četvrtinu. Značajno bi pomoglo i zaustavljanje uništavanja šuma i njihovo obnaljanje.

Hronologija

 

• 1865: Prvi put naučno potvrđeno da gasovi poput CO2, kada isparavaju, zagrevaju atmosferu
• 1896: Svante Arhenius predvideo da rast atmosferskog CO2 zbog sagorevanja fosilnog goriva vodi ka globalnom zagrevanju
• 1958: Započeto prvo kontinuirano merenje kojim je ustanovljen rapidni rast koncentracije CO2 u vazduhu.
• 1970: Podizanje temperature atmosfere zvanično dobija naziv „globalno zagrevanje“
• 1988: Ustanovljen Međuvladin panel za klimatske promene UN (IPCC), kako bi pratio šta se dešava sa planetom
• 1990: Objavljen prvi izveštaj IPCC-a i njihove projekcije emisije u budućnosti
• 1992: Planetarni samit o klimatskim promenama u Rio de Žaneiru, na kome je doneta okvirna konvencija o Klimatskim promenama (UNFCCC), čija svrha je da pomogne u sprečavanju globalnog zagrevanja
• 1995: Posle oštre debate, posebno sa zemljama OPEK-a, IPCC ustanovljuje snažnu vezu između GHG i klimatskih promena. Saopštavaju da je čovečanstvo najveći krivac za globalno zagrevanje
• 1997: Donet Kjoto prtokol, koji podrazumeva prvi put konkretne obaveze u smanjenu emisije GHG za razvijene zemlje
• 1998: Najtoplija godina u najtoplijoj deceniji u poslednjih sto godina
• 2001: Države su ratifikovale Kjoto protokol. Odbile su samo SAD i Australija
• 2003: Vreli talas u Evropi usmrtio je 30.000 ljudi. Naučnici su kasnije ove vrućine nazvali prvim ekstremnim vremenskim prilikama koje su uslovljene čovekovim uticajem na klimu
• 2007: Masivna ledena ploča odlomila se na Arktiku. IPCC izveštaj obelodanio zabrinutost zbog ubrzanog menjana klime.
• 2008: Klimaska konferencija u Poznanju u poljskoj, spor proces pregovora. Čeka se stav Amerike
• 2009: Godina pobede ili poraza u borbi za očuvanje planete, znaće se ovih dana u Kopenhagenu