NaukaInformatika
- 1
- 2
- 3
- 4
3. decembar 2009.
Hakeri
Piše: Zoran Stanojević
Bežični internet
Gari Mekinon danas ima četrdeset tri godine, a već sedam godina čeka da britanske vlasti odluče da li će ga izručiti u SAD, zapravo otkako je 2002. uhapšen zbog neovlašćenog upada i brisanja fajlova sa servera američke vojske i tajnih službi. Doneta je odluka, nepovoljna za njega. Biće izručen Americi gde ga čeka potencijalna kazna od 60 godina robije.
Nije neka sreća biti haker u Britaniji, naročito ako vas privlače kompjuteri američke vojske. To je na bolan način saznao Gari Mekinon. On danas ima četrdeset tri godine, a već sedam godina čeka da britanske vlasti odluče da li će ga izručiti u SAD, zapravo otkako je 2002. uhapšen zbog neovlašćenog upada i brisanja fajlova sa servera američke vojske i tajnih službi. Doneta je odluka, nepovoljna za njega. Biće izručen Americi gde ga čeka potencijalna kazna od 60 godina robije.
Da stvar bude gora, Mekinon boluje od Aspergerovog sindroma, jednog oblika autizma, i boravak u zatvoru mogao bi ga navesti na samoubistvo. Tako barem govore njegovi prijatelji i advokati. On sam pokušavao je da se nagodi sa Amerikancima, najpre preteći da će svetu ispričati šta je video u njihovim dokumentima. Navodno je naišao na spisak američkih agenata angažovanih na tajnim misijama van planete Zemlje. Nije upalilo, kao ni njegova nada da će ga uposliti kao konsultanta, a takvih je slučajeva bilo. Ni tu nije prošao te sada sedi u pabu i čita novine i knjige čekajući na izručenje jer mu je svaki kontakt sa kompjuterom priključenim na internet zabranjen.
Možda i nije tako loše prošao jer bi uskoro mogli da mu zabrane i da pije pivo u pabu, budući da je haker. Jedan britanski bar biće kažnjen sa osam hiljada funti zato što je neko od gostiju ilegalno spuštao softver na svoj kompjuter koristeći bežični internet koji je lokal uveo ne bi li privukao više gostiju. Ništa neuobičajeno, naprotiv, stavljanje bežičnog interneta na raspolaganje gostima je vrlo popularno. Ako mogu da budem ličan, to je razlog zašto na putovanjima uvek biram da kafu pijem u Starbaksu.
Ali ova presuda, ako do nje zaista dođe, mogla bi mnogo toga da promeni. U sadašnjem poretku stvari dovoljno je da kupite piće i izvadite svoj laptop ili ajpod i zakačite se na mrežu. Niko vas ne kontroliše, ne gleda vam preko ramena šta radite, nigde se ne registrujete. Ali zato internet registruje adresu sa koje pristupate, a to je IP adresa lokala, stalno dodeljena, i ukoliko radite nešto nedolično, samo dotle, do tog kamena, sajber policija može da vas uganja.
Dakle, inspektori su sa čvrstim dokazima došli kod vlasnika lokala (budući da je reč o lancu kafića koji nije javno identifikovan, verovatno je u pitanju kompanija, a ne čovek) i uručili im rešenje o kazni.
Budući da je kriminalni akt počinjen sa njihove adrese, sudija kažnjava odgovorno lice, a ne samog počinioca jer je do njega verovatno nemoguće doći. Ali, ako je vlasnik omogućio nekome da čini krivična dela bez kontrole, onda mora i da preuzme krivicu. Procena internet eksperata je da bi ovo mogao da bude početak kraja slobodnog pristupa u lokalima, odnosno da bi ubuduće bežični pristup mogao da ide kroz neku formu lične registracije.
Ako mislite da je to konačno rešenje, varate se. Sledeća stvar je da neko sa susednog stola uhakuje vaš kompjuter, dok vi mirno pijete svoj late kuckajući mejlove, i odatle obori sajt Pentagona, na primer. Kako svi tragovi vode do vas, treba li reći da takva budućnost javnog interneta deluje zastrašujuće.
2. novembar 2009.
ICT
Piše: Informatika
Kraj analogne ere u Srbiji
Potpuno gašenje analognog i prelazak na digitalno emitovanje televizijskog programa u Republici Srbiji trebalo bi da bude izvršeno do 4. aprila 2012. godine, a nabavka novog sistema za emitovanje programa koštaće preko 50 miliona evra.
Promene su sastavni deo svakodnevnog života, no globalizacija u kratkom vremenskom periodu donosi i one koje se gotovo ne mogu izbeći. Tako je i sa digitalnom televizijom. Ukoliko postoji mogućnost izbora prilikom kupovine, odnosno upotrebe digitalnih fotoaparata, kamera, knjiga, satova, novina, itd., sa digitalnom televizijom to jednostavno nije slučaj. Međutim samo uvođenje digitalne televizije svakako će doneti mnoge tehničke inovacije, pogodnosti korisnicima (gledaocima), prvenstveno kroz unapređenje prijema televizijskog programa sa tehničke strane.
Prelazak iz analogne u digitalnu eru već je okončan u Americi. Naime, pre samo nekoliko meseci, 12. juna 2009. godine SAD konačno su prešle na digitalnu televiziju. Međutim, napuštanje analogne televizije nije baš išlo sasvim po planu, tako da je prvobitno postavljeni rok za prelazak 17. 2. 2009. godine, morao biti prolongiran. Postojala je mogućnost da preko osam miliona domaćinstava ostane bez TV signala ali je produženjem ASO (Analog Switch Off) roka omogućeno da dodatnih šest miliona domaćinstava obezbedi uslove za prelaz na digitalnu televiziju.
Da bi se proces prelaska u potpunosti priveo kraju, još dva miliona domaćinstava treba uz pomoć vlade SAD da nabavi set top boksove (STB), kako bi bili u mogućnosti da nastave sa praćenjem televizijskih programa. Potpuno gašenje analognog i prelazak na digitalno emitovanje televizijskog programa u Republici Srbiji trebalo bi da bude izvršeno do 4. aprila 2012. godine, a nabavka novog sistema za emitovanje programa koštaće preko 50 miliona evra.
Visoko definisana televizija HDTV – High Definition Television), kako sam naziv kaže, nudi korisnicima veću rezoluciju i mnogo bolji kvalitet slike u poređenju sa standardnom analognom televizijom. Standardna, odnosno analogna televizija koristi CRT tehnologiju i može da emituje 480 linija piksela, a za iscrtavanje svake linije potrebno je 1/60 sekunde. Donedavno su televizori sa velikim ekranom morali da se oslanjaju isključivo na CRT tehnologiju, dok danas mogu da koriste i tehnologiju digitalnog prikazivanja. Umesto da se oslanjaju na tehniku preplitanja, digitalni displeji prave svoje slike tako što koriste fiksnu rešetku sićušnih, pojedinačno kontrolisanih piksela, nudeći od 720 do 1.080 linija piksela, gde se čitava slika odjednom pomera na svaku 1/60 sekunde.
Digitalna televizija (DTV) je standard digitalne televizije koji će zameniti analognu televiziju. Ona će omogućiti emiterima da ponude sliku boljeg kvaliteta u odnosu na trenutnu transmisiju i transmisije filmskog kvaliteta pomoću HDTV-a. Digitalna televizija će takođe omogućiti emiterima da ponude više TV programa u isto vreme sa boljim kvalitetom slike i zvuka. Pored toga što ima veću rezoluciju, digitalna televizija nudi i veći format televizijske slike u poređenju sa analognom televizijom. Analogna televizija će funkcionisati do prelaska na digitalnu, a do tada će vlasnici starijih vrsta televizijskih prijemnika morati da nabave konvertore za prijem DTV signala.
Standardno definisana televizija (Standard Definition Television - SDTV) jeste vrsta digitalne televizije koja može da prenosi i proizvodi slike boljeg kvaliteta nego što se dobijaju standardnim analognim emitovanjem. Iako standardno definisana televizija ne poseduje taj nivo kvaliteta kao HDTV, ona je u poređenju sa konvencionalnom televizijom superiorna u svakom pogledu.
Osnovna prednost digitalne tehnologije u odnosu na analognu, ogleda se u tome što se na jedan TV kanal, u kome se na analognoj televiziji emituje samo jedan program, može smestiti 4 do 10 digitalnih programa. Analogno tome, na taj način će se poboljšati način korišćenja TV kanala, što će doprineti povećanju broja emitovanih programa. Iskustva evropskih zemalja pokazuju da se uvođenjem digitalne televizije broj postojećih TV kanala povećava 3 do 4 puta. Pored toga digitalna televizija nudi bolji kvalitet slike i zvuka, koji postaju mnogo oštriji i jasniji, skoro na nivou studijskog, uz bolju rezoluciju i veći format.
Ušteda električne energije na predajnicima mnogo je veća, a samim tim i niži su troškovi prenosa signala. DTV pruža i mogućnost prijema signala u pokretu, u automobilu, u vozovima, autobusima, na mobilnim telefonima, čime se stvara baza za pružanje novih servisa. Očekuje se da DTV u budućnosti omogući servise poput: pristupa internetu, i-uprave, i-trgovine i slično. Ukoliko sve bude išlo po planu, 26 od 27 zemalja Evropske unije (sve osim Poljske) biće spremne za isključenje analognog signala do utvrđenog roka 2012. godine.
Evropske zemlje u kojima je analogni signal već isključen jesu: Švedska, Finska, Švajscarska, Nemačka, Holandija i Luksemburg. Srbija je još uvek priključena na analogni televizijski program i čini se da pomalo zaostaje za ostalim evropskim zemljama. To je posledica činjenice da televizijske stanice ne nude odgovarajuće digitalne platforme i ne pokazuju preveliko interesovanje za pružanje te usluge domaćem gledalištu. Pored toga i razvijenost kablovske mreže značajno utiče na brzinu prelaska sa jednog na drugi signal. Kablovski prijem u Srbiji nije dovoljno razvijen, tako da će se samo isključivanje analognog programa svakako morati odvijati postepeno.
Da bi ubrzala proces prelaska na digitalnu televiziju, do kraja godine Vlada Republike Srbije planira da donese odluku o izdvajanju emisione tehnike iz Radiotelevizije Srbije. Nakon toga, biće formirano posebno javno preduzeće koje će se baviti isključivo emitovanjem televizijskog programa, ne samo za RTS nego za sve stanice koje imaju dozvolu za emitovanje TV programa na teritoriji Republike Srbije. To praktično predstavlja monopolizaciju prenosa i emitovanja digitalnog signala od strane budućeg javnog preduzeća, ali ujedno pruža i veliku mogućnost racionalizacije poslovanja, jer TV kuće neće morati da imaju svoje predajnike, niti svoju primarnu distribuciju.
Prednosti digitalne televizije:
|
Ministarka za telekomunikacije i informaciono društvo (TID) najavila je da će država za kupovinu set-top-boksova subvencionisati sve TV pretplatnike koji plaćaju pretplatu za javni servis, jer je prelazak na digitalnu televiziju stvar od nacionalnog značaja. Uvođenje digitalne televizija omogući će velike uštede u radio spektru, kao i na potrošnji energije za emitovanje programa.
Pored toga, digitalna televizija otvara mogućnosti za razvoj novih tehnologija i širenja lepze usluga (HDTV, mobilna TV, interaktivna TV), kao i za plasman više vrsta televizijskih programa. Od procesa digitalizacije programa veliku indirektnu korist ostvariće i srpski mobilni operatori, dok će država dobiti deo oslobođenog radio spektra (“digitalna dividenda”) koji će moći da ga koristi kao izvor dodatnog prihoda razvojem novih usluga.
Ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo predvidelo je jaku promotivnu kampanju, kao i reklame za promociju digitalne radiodifuzije. Za prelaz na digitalnu televiziju moći će da se koristi ista antena, isti televizor ali će korisnici morati da kupe STB kao i D/A konvertor. Krajnji rok za prelazak sa analogne na digitalnu televiziju je 17. jun 2015. godine, tačno u ponoć. Do tada, neophodno je uraditi puno stvari da bi Srbija bezbolno prošla kroz proces digitalizacije. Svakako da je akcenat na Ministarstvu za telekomunikacije i informaciono društvo i RTS-u kao javnom servisu. Da li će oni uspeti da odgovore predstojećim izazovima u potpunosti i na taj način opravdaju i ispune svoju društvenu ulogu, ostaje da se vidi.
7. oktobar 2009.
Lingvistika
Piše: Dušica Božović
Jezički identitet softvera u Srbiji
U poslednjoj deceniji u Srbiji su započeti i ostvareni različiti projekti prevođenja softverskih paketa na srpski jezik. Svi oni imali su kao osnovni cilj da se i srpski jezik uključi u moderne tehnologije, ali su korisnici, čini se, ostali nezainteresovani za korišćenje prevoda ili čak imali negativan stav prema njihovoj pojavi, a posebno funkcionalnosti. Da li je srpski jezik zaista „nesposoban“ da izrazi značenja koja nalazimo u različitim programima?
Kako sebe vidimo i kako sebe izgrađujemo – o tome će puno, možda najdetaljnije, reći i jezik kojim se služimo, ali i to kako govorimo o jeziku. Pošto je toliko značajan za izvanjezičke pojave (kao što je identitet), jezik može biti podvgrnut sudovima koji nisu u najužoj vezi s njim samim. To transponovanje sudova odvija se u dva smera: jedan je kada imamo slučaj da stavove o određenom idiomu preslikamo i na njegovog govornika ili govornu zajednicu, a drugi kad stavove o govornicima prenesemo na stav o jeziku. Upravo ovim mehanizmom došlo je i do toga da su proces prevođenja, kao i upotreba prevedenog softvera u Srbiji opterećeni mnogim lingvističkim ili kvazilingvističkim ocenama, u čijoj osnovi često leže stavovi prema sasvim drugim pojavama.
Lokalizacija softvera
U vreme kada su računarske tehnologije i Internet postali planetarni fenomen, javila se potreba da se svi sadržaji koji se mogu naći na njima, ili bar što više njih, učine dostupnim što većem broju korisnika. Razlozi za to su različiti – jedan od njih svakako je potreba za širenjem tržišta. To znači da treba uključiti sve potencijalne korisnici koji bi mogli biti sprečeni u korišćenju nekog proizvoda ukoliko je program koji žele da koriste na jeziku koji nije njihov maternji jezik.
S druge strane, globalizacija je donela i opštu težnju za očuvanjem (i jezičke) posebnosti, te i pojedinačne države i međunarodne institucije ulažu mnogo novca u različite projekte kojima bi se mala tržišta sačuvala pred naletom proizvoda velikih. Taj proces zahvatio je i našu zemlju, pa se trenutno može naći mnoštvo programa i veb servisa koji su prevedeni na srpski (npr., operativni sistem Windows, softverski paketi OpenOffice i Microsoft Office, neki Mozilini programi, kao i veći deo Googleovih servisa), a njihov broj se stalno uvećava.
Ne može se, zapravo, govoriti samo o prevođenju programa, već o njegovoj lokalizaciji. Prema Društvu za standarde u industriji lokalizacije (Localization industry standards association – skr. LISA), lokalizacija je proces prilagođavanja proizvoda ili servisa različitim tržištima, što uključuje razna pitanja:
- lingvistička (prevođenje jezičkog materijala),
- fizička (prilagođavanje samog proizvoda),
- poslovna (prilagođavanje valute, načina plaćanja),
- kulturna (format datuma, dizajn koji odgovara kulturnim normama ciljne zajednice),
- tehnička (inženjerska rešenja za zahteve pojedinačnih jezika).
Posao lokalizacije na srpski jezik podrazumeva najviše prevodilački posao, jer je razlika sa engleskim originalom najveća upravo u ovom pogledu, dok su ostali aspekti lokalizacije manje zahtevni ili zanemarljivi.
Lokalizacija softvera je, inače, samo jedan od primera lokalizacije proizvoda, ali je leksema lokalizacija ušla u naš jezik upravo sa pojavom ovog njenog vida, tako da se danas često javlja u suženom značenju – „lokalizacija softvera“.
Pored toga što su mnogi od projekata lokalizacije finansirani (nekad to čini vlasnik paketa, nekad i državne institucije), na lokalizaciji volontira i mnoštvo entuzijasta, što je potvrda zainteresovanosti da se učini napredak u ovoj oblasti. Međutim, u tim timovima najviše je stručnjaka za računarstvo, a jezičkih znalaca skoro i da nema. To je verovatno jedan od razloga što je lokalizovani softver, bar prema uverenju korisnika, loše realizovan, a njegovo korišćenje se smatra suvišnim ili čak zamornim.
Na Internet forumima i drugim sajtovima danas se često mogu sresti diskusije na ovu temu. Postoji, na primer, grupa na Googleu koja diskutuje o terminološkim rešenjima za slobodni softver, nazvana SORTA – Srpska otvorena računarska terminologija. Najzastupljenija pitanja su opravdanost prevođenja na srpski jezik, ali se javljaju i pojedinačne zamerke na leksička rešenja, izbor pisma za lokalizaciju i sl.
Stavovi prema lokalizovanom softveru i društvene ideologije?
Jelena Filipović je, govoreći o ideologijama u jeziku u svojoj knjizi Moć reči, povezala te ideologije sa društvenim zbivanjima u Srbiji: „Definisanje različitih ideoloških orijentacija [...] u toku je i u našoj zemlji. Jedna od njih često opisivana kao globalistička i internacionalistička, koja je trenutno na vlasti, te je možemo identifikovati kao društveno i politički moćnu elitu, pokušava da široj društveno-kulturnoj zajednici nametne jedan novi, globalistički i internacionalistički kulturni model.“
Ova struja je ponekad u društvu prepoznata i kao nekritički poštovalac i „uvoznik“ moderne globalne kulture. Nasuprot njoj je tradicionalistička struja koja insistira na očuvanju sopstvenosti, ali na način koji se često izjednačava sa nekritičkim odbijanjem novina. Ako uzmemo u obzir da je jezik vrlo važan za definisanje identiteta, jasno je da će se ovaj ideološki sukob jasno odraziti na njemu. Ali, dodaje Jelena Filipović, „jezičke ideologije se ogledaju ne samo u onome što kažemo ili napišemo (na druge teme), već i u samim iskazima o jeziku“. Stoga i ne čudi što će pojava jedne novine kao što su programi na srpskom jeziku povući za sobom i brojne komentare koji se oslanjaju na tu širu kulturnu podelu u srpskoj zajednici.
Pogledajmo sada šta to korisnici računara izdvajaju kao prednosti i nedostatke lokalizovanog softvera.
Stavovi o prednostima lokalizacije
1. Demokratizacija jezikâ
Neki korisnici ističu da su lokalizovane verzije protivteža globalizaciji i da kroz nju srpski jezik, iako budući malim jezikom, dobija na značaju i ostvaruje svoje pravo na „pažnju“. Naglašava se prednost postojanja šireg izbora.
Sva ova mišljenja prilaze problemu pozitivno i zalažu se za lokalizaciju kao vidu ostvarenja raznolikosti koju oni koji požele mogu da upotrebe. Zbog toga bismo mogli reći da je ovo jedan od razumnih sudova o lokalizaciji.
2. Ugodan osećaj pri korišćenju softvera na maternjem jeziku
Kao prednost domaće verzije nekog programa navodi se i nesumnjivo olakšan rad sa tekstom na maternjem jeziku. Naime, govornicima je uvek potrebno manje vremena da kognitivno obrade poruku na maternjem jeziku.
Problem u slučaju računarstva jeste to što je teško reći koji je zapravo jezik korisnicima maternji. Prvi kontakt sa engleskom verzijom, kao i njeno dugogodišnje korišćenje, čine da govornici tvrde kako im je teško da uopšte razumeju verziju na srpskom. Ipak, istraživanja pokazuju da prevodi na srpski stvaraju najviše poteškoća zbog toga što se međusobno razlikuju, a ne zato što su na srpskom.
Možemo pretpostaviti da bi posle ujednačavanja prevoda i kraće upotrebe softvera na srpskom velikom broju korisnika bilo mnogo lakše da koriste srpsku verziju, bez obzira na stepen poznavanja engleske verzije, jer to proističe iz prirodne vezanosti svakog govornika za njegov maternji jezik i osećaju da je komunikacija najpotpunija kada se odvija na njemu.
3. Čuvanje jezika
Veliki broj korisnika vidi u lokalizaciji način da se srpski jezik „očuva“. Ta pomalo maglovita potreba (jer šta za njih znači očuvanje jezika, nije sasvim jasno, verovatno potpuna leksička i strukturna konzervacija, što je samo po sebi iluzorno) ostvariće se, prema navedenom mišljenju, tako što će se zbog lokalizovanog softvera redukovati upotreba stranih reči. Takođe se navodi da se prevođenjem programa bogati jezik, jer korišćenjem engleske verzije veliki broj koncepata ostaje neimenovan u srpskom jeziku.
Međutim, kad pogledamo prevode softvera na srpski i njihova terminološka rešenja, možemo uvideti da je upravo procesom lokalizacije samo u domenu računarske terminologije u srpski jezik ušlo na desetine, možda i stotine, novih reči, i to upravo zato što su nam one neophodne ako u tom domenu želimo da komuniciramo na srpskom. Naime, susretom dvaju tehnološki različito razvijenih kultura doći će do razmene tehnologija i to će se drastično odraziti i na jezik kulture koja prima tehnologiju.
Nijedan jezik nema dovoljno unutrašnjih kapaciteta da generiše potpuno nove domaće reči, a da to ne bude nalik veštačkoj terminologizaciji, čiji je opstanak u govornoj zajednici vrlo sumnjiv. Osnovni mehanizmi su preuzimanje reči iz stranog jezika ili davanje novih značenja postojećim rečima. Prvi slučaj se prepoznaje u srpskom, dok je drugi karakterističan za engleski jezik (koji nema puno resursa za pozajmljivanje).
„Ako je budućnost nacionalnih jezika sve veća internacionalizacija leksike, onda nema smisla suviše usrdno ratovati protiv budućnosti...“, rekao je Mitar Pešikan još 1970. godine (Naš književni jezik na sto godina poslije Vuka). Nastankom nove pojmovne jedinice ne uvodi se nužno nova reč, već je njeno imenovanje moguće postići i opisno. Ipak, kada se radi o terminologiji, vrlo je važno da ime novog pojma bude ekonomično, precizno i jednoznačno.
Izbor iz postojećeg leksičkog inventara doneo bi samo dobijanje novih značenja postojećih reči, što se posebno kosi sa poslednjim navedenim zahtevom. Pošto je kovanje novih reči zaista retko (ono ima mogućnost za implementaciju samo ako određeni pojedinac donese u kulturu novinu i sam je nazove tako, što sa računarstvom nije slučaj), jedino što preostaje je uvođenje stranih reči. Naravno, ni ono se ne sme sprovoditi nekritički i bez osvrta na druge lingvističke zahteve, ali je često neophodno kao najprihvatljivije rešenje.
Srpski jezik bi, zapravo, bio najzaštićeniji od engleskog uticaja ako bi se govornici „dogovorili“ da ga u sferi računarstva ne koriste. Na taj način korisnici računara ne bi bili u iskušenju da „zagađuju“ staro stanje u jeziku. Tako dolazimo do paradoksa da se, nasuprot očekivanjima, lokalizacijom jezik više menja, a manje „čuva“. Ovo znači da za one koji u tom pojavljivanju novih rešenja vide bogaćenje, funkcija jeste ostvarena, dok će „zaštitnici“ jezika uvek ostati nezadovoljni.
4. Motivisanje i opsluživanje kompjuterskih početnika i korisnika koji se ne služe engleskim jezikom
Činjenica je da u našoj zemlji stariji govornici često ne poznaju engleski jezik, što je posledica jezičke politike u vreme kada su se oni školovali. Takođe, zbog toga što su se računari pojavili kada je kod njih motivacija za usvajanje novina često manja, veliki postotak starijih govornika vrlo se loše snalazi na računaru ili ga nikad nisu ni koristili. Ipak, korelacija između godišta, nepoznavanja engleskog jezika i nesnalaženja na računaru ne znači da je prevod softvera namenjen samo toj grupi ljudi.
Ovo za sobom povlači i predrasudu da prevod upravo zbog takve „ciljne grupe“ ne zahteva potpuno precizne distinkcije (programske i jezičke), pa se ponekad npr. delimični sinonimi prevode kao potpuni (npr. insert i paste kao ubaci/unesi, application i program kao program, settings i preferences kao podešavanja). Ovakvo pojednostavljivanje proističe i zbog već pomenute neimenovanosti pojmova u srpskom, ali to je još jedan dokaz da je u cilju preciznosti bolje uvesti reč iz stranog jezika nego birati iz svog leksičkog inventara već angažovane reči i time stvoriti zabunu.
Govoreći o ovom mimoilaženju u prevodnim terminima, moramo naglasiti da ponekad prevođenje dva engleska termina jednim srpskim nije neopravdano. Naime, u engleskom originalu se mogu sresti dva termina iako računarski stručnjaci tvrde da nema potrebe za tim i da je njihova distribucija posledica jezičkih preferencija kreatorâ originalne verzije (koju, naravno, realizuje više ljudi, često govornika drugih jezika).
Verovatna prednost lokalizovanog softvera jeste što zaista motiviše ljude da se usavršavaju na kompjuterima ukoliko ne znaju engleski. Ipak, svaki korisnik može poželeti da se služi verzijom na svom maternjem jeziku, a to znači da ona mora opsluživati sve uzraste i korisnike raznolikih profila.
Stavovi o prednostima upotrebe originalnog softvera
1. Originalnost podataka i rešenja, potpunost informacija
Najveći broj softverskih paketa na Internetu nastao je na engleskom jeziku i zbog toga je svako prevođenje osuđeno na „skrnavljenje“ originalnog teksta. Međutim, ovakav argument bi pre mogao da se upotrebi za neki literarni tekst (apstraktnog sadržaja), dok u tehničkom tekstu možemo očekivati mnogo više jednoznačnih i predmetnih značenja (makar i metaforično). Čini se da iza ovog argumenta leži zapravo navika u korišćenju originala i nezadovoljstvo ponuđenim lokalizovanim programima. Naime, tačno je da u mnogim realizovanim prevodima ima dosta grešaka ili neobičnih formulacija, ali se tu radi o lošoj izvedbi, a ne o nemogućnosti dobre izvedbe.
S druge strane, ono u čemu su originalni programi zaista u prednosti, i korisnici to izdvajaju kao diskriminišući faktor, jeste to da imaju više informacija i bolja (odn. detaljnija) objašnjenja. No i to je posledica kašnjenja prevoda prema izdavanju originalne verzije i nije nešto što se ne može nadoknaditi. Pošto u Srbiji na projektima lokalizacije uglavnom rade entuzijasti, napredak je veoma spor, a posebno se zaostaje u pratećoj dokumentaciji.
2. Tradicija i rasprostranjenost, navika
Mnogi govornici smatraju da se srpski jezik kasno uključio u „borbu“ sa engleskim jezikom i da je time osuđen na gubitak. Čini se da ponekad sudbinu softvera na srpskom jeziku povezuju sa sudbinom srpskog jezika uopšte – engleski je globalni jezik i svi drugi jezici, posebno oni mali, samo se uzaludno trude da se održe. Ipak, treba imati u vidu da lokalizovani softver ne pretenduje na potiskivanje drugog proizvoda, već samo na pružanje drugačijih mogućnosti onima koji to žele. Činjenica je, međutim, da je naša zajednica mogla mnogo ranije da započne ovakve projekte, čime bi se prihvaćenost lokalizacije veoma poboljšala.
Takođe, korisnici sami ističu to da im je mnogo teže uložiti napor u menjanje lične navike da se služe originalnom verzijom nego da je i dalje koriste. Oni često ističu da su engleske verzije razumljivije. Ovo verovatno leži i u osnovi prethodno navedenog stava – da je engleski odomaćeni jezik u Srbiji, a i šire. Pokušaj da se bilo kakvom intervencijom uredi terminologija može biti nazvan i „skrnavljenjem već uhodanog informatičkog jezika“. Da li je ovo navika ili lenjost prema novinama, pitanje je ugla posmatranja. Ipak, engleski termini već godinama zauzimaju značajan deo računarskog rečnika, bilo u formalnoj, bilo u žargonskoj upotrebi (ovde mislimo i na profesionalni i na omladinski žargon).
3. Usavršavanje engleskog jezika
Veliki broj korisnika smatra da korišćenje engleske verzije nekog programa podstiče učenje engleskog jezika, a da korišćenje srpske verzije vodi samoizolaciji. S obzirom na to da je poznavanje engleskog jezika društveno poželjna pojava, pretpostavljamo da svi govornici teže njegovom usavršavanju, a originalni softver se vidi kao prilika da se bude u kontaktu sa engleskim jezikom.
Ovo je vrlo naivna predstava o učenju jezika. Naime, diskurs koji se koristi u računarstvu predstavlja samo jedan mali, i to vrlo ograničeni domen upotrebe engleskog jezika i preko njega se ne može usvojiti opšta komunikativna kompetencija. Naprotiv, usvajajući (često metaforična) značenja nekih reči u domenu računarstva, govornici ostaju uskraćeni za njeno opšte, osnovno značenje u engleskom jeziku. Ovo kasnije dovodi do toga da im i srpska rešenja izgledaju neobično ili neprihvatljivo, iako to jesu reči sa istim opštim značenjem u oba jezika (npr. paste i nalepi).
Mnoštvo poruka u originalu šablonski je rađeno, tako da nema ni mogućnosti da se u tom domenu jezika uoči jezička varijativnost, a time ni da se postigne produktivnost. S druge strane, nemoguće je usvojiti jezik bez interakcije, a prozori u kojima se traži neka povratna reakcija od korisnika uglavnom imaju unapred definisane odgovore, najčešće u vidu rečci ili eliptičnih rečenica (Yes, No, OK, Cancel itd.).
4. Nezadovoljstvo ponuđenim prevodom
Mnogo korisnika kaže da su isprobavši lokalizovani softver odmah odustali od njegovog korišćenja jer nisu bili zadovoljni prevodom. Međutim, istraživanja pokazuju da prevodi neretko koriste terminološka rešenja bliska korisnicima, ali je problem u tome što su termini nestandardizovani, te izazivaju pometnju i povećavaju napor korisnika. Pošto smo već konstatovali da kod korisnika često nema volje da se promeni navika korišćenja originalne verzije, autori prevoda bi ujednačavanjem terminologije mogli puno olakšati onima koji se ipak odluče za domaću varijantu.
Ipak, jasno je da je potrebno neko vreme dok se i među korisnicima ustali određeni izbor leksike – bolje je sačekati i ispitati uzus, pa ga uneti u prevod, nego na svoju ruku kovati neprihvatljive termine. U ovom slučaju, dakle, velika pažnja se mora pokloniti uzusu u govornoj zajednici, budući da je to možda jedina terminologija s kojom laici često dolaze u kontakt mnogo pre nego što se sa njom sretnu stručnjaci koji bi joj odredili smer razvoja.
Drugi problem koji korisnici izdvajaju, a već smo ga se dotakli, jesu delimični prevodi. Naime, zbog obima materijala i činjenice da lokalizacije često izvode mali timovi, plasirane verzije često su nepotpune (verovatno zbog nestrpljivosti autora da se pojave), a prevodioci dopunjavanje ostavljaju za naredna izdanja. Razumljivo je što korisnici koji se odluče za prevod ipak ostanu razočarani kada se u nekom trenutku pojavi npr. stranica sa uputstvom na engleskom jeziku. Ovo je, uostalom, još jedan dokaz da bi država trebalo da podstakne obuhvatnije i sinhronizovanije projekte prevođenja.
5. Prestiž engleskog jezika
Prestiž engleskog jezika se ne navodi eksplicitno kao razlog izbora originala, ali se čini da je on jedan od ključnih kriterijuma izbora verzije softvera. Štaviše, poneko smatra da je poznavanje engleskog jezika danas obavezno i da oni koji ga ne znaju nemaju šta da traže u svetu računarskih tehnologija. To svakako nije tačno jer ne postoji nikakva prirodna veza između tih modernih tehnologija i engleskog jezika, osim što su ih povezale društvene okolnosti. Ipak, ovo jasno ukazuje na vrlo čvrstu poziciju engleskog jezika na listi obaveznih kvalifikacija jedne osobe koja pretenduje da bude moderna. Ovakva predrasuda nije nešto a priori loše, već neizbežna pojava u savremenom svetu, ali se mora identifikovati kao takva.
Stavovi o izboru pisma
Pitanje izbora pisma za prevod gotovo da je irelevantno u tehničkom pogledu. Jednostavnije je da osnovno pismo prevoda bude ćirilica jer u njenom inventaru svako slovo odgovara jednoj fonemi u srpskom jeziku. U latinici postoje i digrami, pa bi automatskom transliteracijom na ćirilicu moglo doći do pogrešnih rešenja (npr. nadživeti > n-a-dž-i-v-e-t-i). Takođe, mašini je u prvom slučaju lakše da razlikuje originalni deo teksta od prevedenog, pa kad se rade određene izmene, ne mora se ručno obeležavati šta pripada kom jeziku (pa ne dolazi do grešaka tipa „njnjnj“).
Jednim korakom moguće je načiniti i latiničnu verziju, tako da nema razloga da se ne ponude obe. Govornici ipak nisu jednako raspoloženi prema upotrebi ta dva pisma: polovina smatra da su potrebne obe verzije, dok druga polovina misli da je potrebna samo jedna. Među onima koji misle da u lokalizaciji treba koristiti samo jedno pismo, tri četvrtine smatra da pismo prevoda treba da bude ćirilica, a jedna četvrtina – latinica. Ovo nam pokazuje da većina govornika koji su isključivi (u pogledu izbora pisma) najčešće pripada tzv. ćiriličarskoj struji, koja se povezuje sa tradicionalizmom.
*******
Vidimo da je najveći deo stavova o lokalizovanom, ali i originalnom softveru, opterećen brojnim predrasudama o jeziku, koje su, reklo bi se, crpene iz jedne šire ideološke podele u srpskoj zajednici. Lokalizovani softver, ipak, jeste nešto što je dobrodošlo i postoji samo pitanje kako će biti izvedeno, a ne i da li je potrebno.
A lokalizacija bi ponudila kvalitetnija rešenja kada bi država učinila nešto da pokrene koordiniran rad na svim projektima, u koji bi se uključili i ozbiljniji (lingvistički) stručnjaci. Naravno, svi rezultati bi bili bolji da je to učinjeno mnogo ranije, budući da korisnici u velikoj meri ne žele da menjaju ukorenjene navike. To, ipak, ne znači da je srpski jezik osuđen na neuspeh na ovom polju, već samo da će jedva primetan napredak koji trenutno ima, biti mnogo veći ukoliko se angažuje i neko telo sa velikim uticajem u društvu. Dakle, nije srpski jezik, već Srbija taj ko stvara problem u realizovanju upotrebljivog lokalizovanog softvera. Jezik se ne „čuva“ zabranama onog drugog, već unapređivanjem svog.
10. avgust 2009.
Informacione tehnologije
Piše: Stanko Stojiljković
Veštačka inteligencija
Posle pisma, arapskih brojeva, analitičke geometrije i diferencijalnog računa, računar je – prema mišljenju Herberta Sajmona – četvrta istorijska prekretnica u razvitku civilizacije. Da li je to, možda, osokolilo izvesne naučnike da predvide da će veštačka inteligencija nadmašiti ljudsku?
Herman Kan i Entoni Viner su još 1967. prorekli da će „u godini 2000. računari verovatno moći da dostignu, oponašaju ili nadmaše i neke od najljudskijih sposobnosti, uključujući možda i estetske i stvaralačke, a imaće neke sposobnosti koje čovek nema...”.
Veštačka inteligencija (naziv skovao Džon Mekarti iz MIT-ija) kao istraživačko područje počela je da se pominje desetak godina ranije, iako filosof Hjubert Drajfus, po svemu sudeći jedan od prvih (a svakako najupornijih osporavalaca, što je podrobno obrazložio u britko napisanoj knjizi „Šta računari ne mogu – kritika veštačkog uma” iz 1972), pripoveda da se u traganju za korenima možemo vratiti, čak, u doba Sokrata (450 leta pre naše ere) kada je on (prema Platonu) od Eutifrona tražio „niz pravila koja nam govore iz časa u čas kako da se ponašamo”. Zar to nije nagoveštaj algoritma (konačan zbir koraka za rešavanje logičkog i matematičkog problema)?
„Kada čovek razmišlja, on ništa drugo ne radi osim što poima ukupan zbir iz sabiranja delova, jer um...nije ništa drugo do računanje”, pisao je dva hiljadugodišta docnije engleski filosof Tomas Hobs. Genijalni matematičar i filosof Vilhelm Gotfrid Lajbnic, poreklom Lužički Srbin, zapisao je: „Kada se jednom utvrde karakteristični brojevi za većinu pojmova, tada će čovečanstvo posedovati novi instrument kojim će se uvećati intelekt u dalekom većem obimu nego što su optički instrumenti pojačali vid, a prevazići će mikroskop i teleskop u onom obimu u kojem je um superiorniji od čula vida”.
Bulova binarna algebra (Džordž Bul), početkom 19. veka, označila je veliki korak u ostvarenju, što je Čarls Bebidž prvi (1832) pretočio u tzv. analitičku mašinu. Hauard Ejtken je 1944. dovršio prvi programirajući računar, sa vaukuumskim cevima i bušenim papirnim trakama.
Pojavio se Drajfus
Čini se da je veoma zapažen članak engleskog matematičara Alana Tjuringa, pod naslovom „Računarske mašine i inteligencija” (1950), na stranicama filosofskog časopisa Majnd (Mind), uveliko podstakao nastojanja da se krene u izradu „misleće mašine”. Da bi odgovorio na to zamršeno pitanje, potpisnik je smislio svojevrsnu logičku proveru, poznatu kao Tjuringov test, koja se i dan-danas smatra konačnim ispitom (i dokazom) za potvrdu računarske inteligencije. „Možemo se nadati da će mašine eventualno da se takmiče sa ljudima na svim čisto intelektualnim poljima”, obrazlagao je on. „Ali koja su ona najbolja da bi se otpočelo? Čak je i o ovome teško odlučiti. Mnogi misle da je apstraktna aktivnost, kao što je igranje šaha, najbolja. Moglo bi, isto tako, da se zastupa gledište po kome je najbolje mašinu snabdeti najboljim čulnim organima i onda je podučavati u tome da razume i govori engleski. Ovaj proces bi mogao da se odvija kao i uobičajeno podučavanje deteta. Stvari bi se pokazivale i imenovale i tako dalje. Još jednom da naglasim: ne znam koji je pravi odgovor, ali mislim da bi trebalo pokušati sa oba pristupa”.
Iste godine Klod Šenon, tvorac teorije informacija, napisao je članak posvećen mašinama koje igraju šah. Iako nije izmislio program, verovao je da bi „elektronski računar, programiran na ovaj način, mogao da igra sasvim jaku igru i to brzinom koja bi mogla da se poredi sa ljudskom brzinom”. Šest leta kasnije Alen Njuel i Herbert Sajmon slavodobitno su zabeležili da „intuicija, vidovitost i učenje nisu više isključiva svojstva ljudi: „svaki veći brzi računar može da se programira kako bi ih isto tako ispoljio”.
Polje proučavanja upotrebe digitalnih računara za oponašanje razumnog ponašanja postalo je poznato kao – veštačka inteligencija.
Filmska naučnofantastična skaska „2001: Odiseja u svemiru, Stenlija Kjubrika”, neobuzdano je razbuktala uobrazilju običnih ljudi, a Marvin Minski iz Masačusetskog Institita za Tehnologiju (MIT), radeći na preteči robota HAL-a u svojoj laboratoriji, uveravao je reditelja da je Alan Tjuring suviše oprezan. Šta je to Alan Tjuring tvrdio?
Naime, on je još 1950. izrazio uverenje da će se pri kraju 20. veka upotreba reči i obrazovano mišljenje izmeniti do te mere da će čovek pominjati mašine koje misle, ne očekujući da mu se protivreči. Veštačkoj inteligenciji, čini se, ništa nije stajalo na putu da se vine u carstvo slatkih obećanja. Marvin Minski u članku iz 1965. „Materija, um i modeli” je utvrdio: „Mentalni procesi su slični... procesima koji se nalaze u programima za računar – proizvoljne asocijacije simbola, sheme memorije slične razgranatom stablu, uslovni prenosi i slično”.
A onda se pojavio Hjubert Drajfus!
Svaki pokušaj da se programiranjem mašina ostvari inteligentno ponašanje, naglašavao je on, ravno je nastojanju alhemičara da od olova naprave zlato, zaključujući da bi eventualna mašina „koja bi bila sposobna da se služi prirodnim jezikom i da prepoznaje složene oblike, morala da ima telo”. On je, čak, smatrao da nema razloga „zašto, u principu, ne bi bilo moguće konstruisati veštački organizam, ako bi se upotrebile komponente dovoljno slične onima od kojih je sačinjeno ljudsko telo”. Jedino u takvom robotu, sa umom i telom, u nedigitalnom automatu sposobnom da obrađuje neformalne informacije, video je moguću inteligentnu mašinu i oponašanje ljudskog uma!
Ali da bi se ostvario takav veštački organizam, neophodan je veliki preokret u nauci koja se upinje da pronikne u ljudski razum. A do tada?
Hjubert Drajfus je preporučio da, prisećajući se proročanskih reči Gotfrida Vilhelma Lajbnica, uvažimo veoma mudru poruku Voltera Rozenblita: „Čovek i mašina su sposobni da postignu ono što nijedno od njih ne može da postigne samostalno”. Te 1972. godine veštačka inteligencija pretrpela je poraz od kojeg dugo nije mogla da se oporavi. Knjiga „Šta računari ne mogu – kritika veštačkog uma” pokrenula je, svakako, ozbiljna preispitivanja koja ni do naših dana nisu okončana.
Ni Stanislav Lem nije propustio priliku da u blistavom delu „Summa technologiae” (1966), zaviri u inteligenciju zapisavši da je „svaka tehnologija u načelu veštačko produžavanje prirodne tendencije, urođene u svemu što živi, tendencije ovladavanja okolinom ili bar nepodleganja sredini u borbi za opstanak”. Iz toga su proistekli brojni pokušaji izrade pojačivača inteligencije (homeostati) složenosti uporedive sa našom ljudskom. Priroda je stvarala u pokušajima i promašajima koji traju milijardama godina, „kibernetska evolucija” bi očas preskočila milione ili stotine hiljada.
„Kada bi čovek, zaista, trebalo da sam sebe preobrazi pod pritiskom tehnologija stvorenih sopstvenim rukama, kada bi kao svog naslednika trebalo da prizna robota sa savršenim kristalnim mozgom, bila bi to njegova najveća ludost”, upozorio je poljski mislilac. „To bi značilo – ni manje, ni više – do isključivo skupno samoubistva rase, zaklonjeno prividom njenog produžetka mislećim mašinama koje čine deo tehnologije: tako bi, dakle, čovek, u krajnjoj konsekvenci, dopustio da ga tehnologija koju je on ostvario potisne sa mesta ne kojem je postojao, iz njegove ekološke niše i da ova tehnologija u neku ruku preraste u novu veštačku vrstu koja sa istorijske arene uklanja lošije prilagođenu vrstu”.
Čovek ne može da menja svet, a da ne menja samog sebe.
Pojavio se Serl
Još jedan filosof, Džon Serl, upustio se u osporavanje sakupišvi svoja predavanje između korica na kojima je pisalo: „Svest, mozak i nauka” (1986). Osvrćući se na stanovište jake veštačke inteligencije da je mozak samo digitalni računar, a svest samo računarski program, on je podsetio da je zaljubljenike u znanje stolećima zaokupljalo može li mašina da misli, a sada saznajemo (osamdeset prošlog veka) da na Univerzitetu Karnegi Meloun imaju takve (izjava Herberta Sajmona) i da je inteligencija pitanje baratanja simbolima, da nije ni u kakvoj vezi sa ma kojom posebnom vrstom biološkog ili fizičkog materijala (mišljenje Alena Njuela).
I jedan i drugi su isticali, kako je Džon Serl pisao, da ništa ne preuveličavaju navodeći iskaz nobelovca Frimena Dajsona da su, što se tiče evolucije, računari u prednosti nad ljudima i najavu Marvina Minskog da će sledeća generacija biti toliko inteligentna da ćemo biti „srećni ako budu voljni da nas ostave u dvorištu kao svoje ljubimce”. Povrh su dodali tumačenje Džona Mekartija da se za „mašine tako jednostavne kao što su termostati može reći da imaju verovanja!”
Džon Serl je upozorio da je posledica takvog stava, najpre, da u „ljudskoj svesti nema ničeg suštinski biološkog”, da je mozak, sticajem okolnosti, jedan od neodređeno mnogo različitih vrsta računara sa ugrađenim programom koji čini ljudsku inteligenciju. „Prema ovom gledištu”, nastavio je, „bilo koji fizički sistem sa odgovarajućim programom i odgoravajućim ulazima i izlazima imao bi svest, baš u istom smislu u kojem svest imamo vi i ja. Tako, na prmer, ako ste napravili računar koji energijom napaja vetrenjača i ako bi imao odgovarajući program, on bi morao da ima svest. A poenta nije da bi, uprkos svemu, on mogao imati misli i osećanja, nego pre to da bi on morao imati misli i osećanja zato što je sve što je potrebno da bi se imale misli i osećanja: ugrađivanje odgovarajućeg programa. Biće to veštački mozak i svest koji su u svakom pogledu jednaki ljudskom mozgu i svesti”. Može li mašina da misli?
„Prva pretpostavka je: mozak uzrokuje svest, da su mentalni procesi, za koje smatramo da konstituišu svest, uzrokovani i to u potpunosti, procesima koji se odigravaju unutar mozga”, objašnjavao je on. Računarski programi su, u celini, opisani i određeni svojom sintaksičkom strukturom, ali sintaksa nije dovoljna za semantiku. Svest sadrži više od toga, ona ima mentalne sadržaje, semantičke sadržaje, a ne samo sintaksu. Iz toga je proizišao konačni zaključak Džona Serla: „Nijedan računarski program nije sam po sebi dovoljan da nekom sistemu podari svest. Ukratko, programi nisu svesni i oni sami po sebi nisu dovoljni za posedovanje svesti”.
Ma kakvu tvorevinu ljudi načinili, ona bi morala imati mentalna stanja ista kao ljudska mentalna stanja, moći istovetne moćima ljudskog mozga. Drugim rečima, mentalna stanja su biološke pojave! I kraju ostaje slobodna volja: ako bi neko napravio mašinu za koju bismo bili uvereni da ima svest, ostalo bi pitanje da li ona ima i slobodnu volju?
Proslavljenog robotičara Hansa Moraveca prethodna osporavanja nisu obeshrabrila da 1988. (knjiga „Dečji razum”) iznova rasplamsa nadanja u veštačku inteligenciju govoreći da će „kroz pedeset godina roboti sa ljudskom inteligencijom biti uobičajena pojava” i da ondašnje najbolje mašine imaju inteligenciju sličniju insektima. „Svi pokušaji da se postigne inteligencija u mašini oponašali su ljudsku inteligenciju, mada su različiti pristupi dočaravali različite pojavne oblike originala”, tumačio je Hans Moravec dodajući da su „svesni procesi koje nazivamo rasuđivanjem, verujem, najtanji sloj ljudske misli... apstraktna misao je novi trik, star otprilike nešto manje od 100.000 godina”.
„Najbrži napredak”, uporan je on, „može se postići oponašanjem evolucije životinjskog uma, težnjom da se mašini dodaje po nekoliko sposobnosti odjedanput, tako da rezultirajuće ponašanje podseća na sposobnosti životinja sa sve složenijim nervnim sistemom. Naša inteligencija, kao alat, bi trebalo da nam omogući da sledimo put do inteligencije, kao cilja, većim koracima od koraka kojima je išao užasno strpljiv, ali slep, proces Darvinove evolucije”.
Čak je predviđao da se osećajnim robotima postepeno dodaju intelektualne sposobnosti slične ljudskim, a da će se u konačnom ishodu pojaviti „bića koja na neki način podsećaju na nas, ali su u svakom pogledu nešto što svet do sada nije video”.
Pojavio se Penrouz
Najsmelije se do sada ukoštac sa mislećim mašinama i svešću uhvatio čuveni engleski fizičar i matematičar Rodžer Penrouz razmotrivši jedan od najvećih (ako ne i najveći) naučnih izazova iz svih uglova, na samom početku zadivljujuće knjige „Carev novi um” (1998): „Ukratko i pomalo varljivo, mogu bar da tvrdim da moje stanovište uključuje i stav da nas sadašnje nerazumevanje temeljnih zakona fizike sprečava u objašnjenju poimanju ,uma’ posredstvom fizičkih i logičkih pojmova. Ne smatram da će nam ovi suštinski zakoni zauvek izmicati”. I odmah je rastumačio samu suštinu Tjuringovog testa na osnovu kojeg se prosuđuje da li je nešto inteligentno ili nije.
Ma kakva skalamerija (u ovom slučaju računar) i ljudsko biće trebalo bi da budu skriveni od pogleda pretpostavljenog ispitivača, koji bi propitivanjem morao da ustanovi ko je ko. Pitanja – i što je važnije – odgovori se prosleđuju bezlično, recimo kucanjem na tastaturi i prikazuju se na ekranu. Čovek odgovara istinito i nastoji da ubedi propitivača da je zbilja ljudsko stvorenje, a sprava je programirana da obmanjujući postigne isti cilj. Ukoliko u nekoliko provera ispitivač ne prepozna živo biće, može se smatrati da je računar (ili program) prošao.
Alana Tjuringa zanimalo je i nešto drugo, što se proteže do naših dana: da li je ljudski mozak samo jedna Tjuringova mašina. Ako je, to bi značilo da je već sada moguće sastaviti mašinu koja bi imala razum i svest, pod uslovom da smo u stanju da napišemo odgovarajući program jer i najmoćniji savremeni računari nisu ništa drugo do Tjuringove mašine. Pojednostavljeno rečeno: za objašnjenje razuma i svesti dovoljna je veštačka inteligencija i ništa više! I to se može uzeti kao pouzdan pokazatelj da računar poseduje sposobnost mišljenja, inteligencije, razumevanja ili svesti.
„Drugim rečima, ako bi računar bio u stanju da na sva pitanja odgovori istovetno kao čovek i tako potpuno i dosledno prevari propitivača” – saopštava Rodžer Penrouz – „tada bih, uz odsustvo dokaza da je suprotno, zaključio da računar uistinu misli, oseća i tako dalje”. Zato se on usprotivio, ističući da to nije moguće, bar ne kada je svest u pitanju; razum bi, možda i mogao da se dosegne.
Očigledno je da pitanje: Da li su računari u stanju da oponašaju ljudsku inteligenciju? ima velike društvene posledice, iako je čovečanstvo veoma daleko od podražavanja ma čega što bi se moglo tako nazvati. Pominjani Džon Serl je osamdesetih godina nabrojao primere u kojima su programirani računari položili pojednostavljen Tjuringov ispit, ali je obrazložio da nisu ispoljili mentalno svojstvo – razumevanje.
Matematičar Daglas Hofštater, jedan od glavnih zagovornika veštačke inteligencije, napisao je, otprilike u to vreme, raspravu „Razgovor sa Ajnštajnom”, u kojoj zamišlja knjižurinu sa iscrpnim opisom mozga „oca teorije relativnosti”. Na ma koje pitanje koje bi neko postavio stvarnom naučniku, dobio bi odgovor prelistavanjem i praćenjem uputstava. Knjiga je, u načelu, poistovećena sa Tjuringovim testom, a ispada da bi mislila, osećala, razumela i bila svesna.
Odjednom se roji mnoštvo pitalica, od kojih je najbezazlenija: Ako nikad ne bude otvorena ili je stalno listaju, kako će ona znati za razliku?
Vratimo se, naposletku, zapažnjima Rodžera Penrouza, sažeto iskazanim na početku i na kraju izuzetno podrobnog prosuđivanja. „Svoja gledišta sam izložio u ovoj knjizi u dva pravca”, uputio je znatiželjnog čitaoca. „Prvi je pokušaj da se pokaže, oslanjanjući se na rezultate Gedelove (i Tjuringove), da je matematičko razmišljanje (i svesno mišljenje uopšte) nešto što se ne može obuhvatiti bilo kojim čisto računarskim modelom mišljenja. Ovaj deo moje argumentacije kritičari su najčešće pokušavali da ospore. Drugi pravac je nastojanje da se pokaže kako postoji krupna pukotina u našoj fizičkoj slici sveta, na nivou koji bi trebalo da bude most što spaja submikronski svet kvantne fizike sa makroskopskim svetom klasične fizike. Prema mom uverenju, nedostajuća fizika unutar te pukotine, kada bude pronađena, igraće suštinsku ulogu u fizičkom razumevanju svesnog uma. Štaviše, moralo bi postojati nešto izvan čisto izračunljivog dejstva u ovoj traženoj oblasti fizike”.
Pojava zvana svest se, dakle, ne može uskladiti sa postojećim teorijama u fizici, iako Rodžer Penrouz ne smatra da proučavanje i razumevanje mentalnih zbivanja trebalo tražiti izvan naučnog pogleda na svet; postojeći pogledi i uvidi, nažalost, nisu dostatni za konačno odgonetanje.
Zaključna razmatranja završio je rečima: „U ovoj knjizi predstavio sam više argumenata koji bi trebalo da pokažu neodrživost stanovišta – očigledno vladajućeg u savremenom mišljenju – da je naše razmišljanje suštinski isto kao i dejstvo veoma složenog računara. Svest mi izgleda tako važan fenomen da jednostavno ne mogu da poverujem da je ona nešto sasvim ,slučajno’ prizvano komplikovanim proračunom. To je fenomen kojim se saznaje o samoj egzistenciji univerzuma. Može se tvrditi da univerzum kojim upravljaju zakoni, ali koji ne dozvoljava svest i nije, uopšte, univerzum. Samo je fenomen svesti onaj koji može prizvati hipotetički ,teorijski’ univerzum u stvarno postojanje”.
Šta se dešava sa našim tokom svesti kada umremo: gde je on bio pre nego što smo rođeni; da li smo mogli postati ili biti neko drugi; zbog čega ma šta opažamo; zašto, uopšte, postoji univerzum u kojem bismo mogli da budemo? I još bezbroj zagonetki koje izviru sa buđenjem svesti i samosvesti.
Najumesnije je da završimo iskazom Entonija Etingera koji je, povodom pokrenute rasprave, kazao da je ona „suviše naučna da bi se prepustila filosofima, a isuviše filosofska da bi se prepustila naučnicima”.
(Umalo da zaboravimo blistavog matematičara i logičara Kurta Gedela koji je još 1931. obelodanio da postoje problemi koji imaju rešenje, ali se ono ne može dokazati u okviru datog formalnog sistema! Drugim rečima, postoje istine koje se ne mogu dokazati).
Odlomak iz knjige Stanka Stojiljkovića „Mozak na čipu: Hoće li mašine iskoreniti ljude”.
