četvrtak, 11. februar 2010.
Istorija
Piše: Petar Blečić

Dirižabl pre Cepelina

Prošlo je skoro 100 godina od smrti Ognjeslava Kostovića (1851–1916), srpskog konstruktora i pronalazača, koji je prvi u svetu projektovao dirižabl sa čvrstom konstrukcijom, skoro dve decenije pre grofa Cepelina. Kostović je takođe napravio prvi vazduhoplovni benzinski motor na vodeno hlađenje i električno paljenje, patentirao arborit, po mnogima prvi veštački, sintetički materijal, ali i uređaj za vađenje potopljenih lađa i više tipova gnjuračkih odela, što su samo neki od oko stotinu izuma zbog kojih je u Rusiji nazivan „kraljem pronalazača“. Ujedno je bio i prvi srpski balonista, odnosno prvi Srbin koji je sam konstruisao balon i njime leteo!

Uprkos tome, Kostović je još uvek nedovoljno poznat svetskoj, ali i našoj javnosti. Ovo je posledica toga što se Rusija tada nalazila izvan glavnih tokova svetske nauke i tehnologije, kao i činjenice da je naš pronalazač uveliko sarađivao s ruskom vojskom, pa su njegovi projekti dugo ostali pod velom tajne.

Prema rečima istoričara Čedomira Janića, osnivača i prvog direktora Vazduhoplovnog muzeja, Kostović je pripadao imućnoj srpskoj porodici trgovaca žitom, koja se početkom 19. veka naselila u selu Vranjevo kod Novog Bečeja. Rastao je u Bečeju i Budimpešti, gde je završio gimnaziju i Visoku tehničku školu, a pored srpskog, mađarskog i nemačkog jezika koji su se govorili u kući i okruženju, u školi je naučio i francuski.

Podvodni izumi

– Posle studija, Ognjeslav je kao kapetan očevog broda „Sloga“ više godina prevozio šlepove sa žitom Dunavom, između nemačkih luka i Odese. U Rusiju je došao leta 1878, i već tada je iza sebe imao čitav niz izuma vezanih za konstrukciju brodova i hidrotehničke radove pod vodom. Između ostalog, konstruisao je regulator broja obrtaja elise prilikom ljuljanja parobroda na velikim talasima koji je dugo korišćen na brodovima u Rusiji i više zapadnih zemalja, zatim uređaj za vađenje potopljenih plovila sistemom podvodnih balona, kao i više tipova gnjuračke opreme. Ipak, najznačajniji Kostovićev izum iz perioda pre dolaska u Rusiju svakako je projekat podmornice – kaže Janić.

Sličnu podmornicu, dugačku 22 metra i tešku 180 tona, Kostović je predstavio ruskom prestolonasledniku Aleksandru Aleksandroviču oktobra 1887, u Sankt Peterburgu. Ruske vlasti su bile zainteresovane, ali pošto Kostović nije želeo da otkrije tajnu materijala od koga je trebalo izgraditi podmornicu i način njenog pogona, pregovori su prekinuti početkom 1880. Iako planovi podmornice nisu sačuvani, veruje se da je srpski pronalazač nameravao da kao pogon primeni benzinski motor, što je tada bila potpuna novina, a za gradnju trupa materijal arborit.

– Arborit je vrsta šperploče, materijal koji je Kostović verovatno otkrio još tokom boravka u Austrougarskoj. Sastojao se od slojeva tanko ljuštenog furnira koji su pod dejstvom vodene pare i pritiska spajani posebnim lepkom-cementom, što je takođe bio Kostovićev pronalazak. Zahvaljujući tom lepku, arborit je impregniran protiv truljenja, upijanja vlage i dejstava nafte i kerozina. Pored toga što je korišćen za izradu najvažnijih delova dirižabla, arborit je upotrebljavan i za gradnju čamaca, buradi i pontonskih mostova – objašnjava Janić.

Unapređena letelica

Inače, Kostović se, po dolasku u Rusiju, uz svu borbu za ostvarivanje sopstvenih patenata iz oblasti pomorstva, priključio i grupi poznatih ruskih stručnjaka i oficira, koji su nastojali da unaprede razvoj vazduhoplovstva u ovoj državi. Učestvovao je u pokretanju prvog ruskog vazduhoplovnog časopisa „Vazduhoplovatelj“, čiji se prvi broj pojavio januara 1880, a bio je i inicijator osnivanja Ruskog vazduhoplovnog društva i njegov prvi predsednik.

– On je još 1879. prijateljima predstavio leteće modele helikoptera, mahokrilca i aviona. Ipak, posle neuspešnih eksperimenata s letelicama težim od vazduha, a na inicijativu čuvenog Mendeljejeva, Kostović se posvećuje izradi dirižabla. Idejni projekat prve verzije ove letelice sačinio je još 1879. To je zapravo bila kombinacija dirižabla i mahokrilca, jer su na trup dužine preko 60 metara i prečnika 12 metara postavljena velika pokretna krila. Revolucionarna novina u odnosu na ranije dirižable, koji su praktično bili izduženi baloni kojima se nije moglo upravljati, bila je u tome što je Kostović predvideo čvrstu konstrukciju od arborita – napominje naš sagovornik.

Janić dodaje da je Kostović do kraja 1881. izvršio nekoliko izmena na projektu, od kojih je najznačajnija bila zamena motora na komprimovani vazduh benzinskim motorom od 80 konjskih snaga, koji je posebno konstruisao za dirižabl. Takođe je izbacio i pokretna krila, i tako dobio racionalnu konstrukciju koja je skoro dve decenije prethodila dirižablima Davida Švarca i grofa Cepelina.

Izrada dirižabla, koji je nazvan „Rusija“, započela je 1882. u Ohtenskom brodogradilištu i sa prekidima, zbog finansijskih i tehničkih problema, trajala sve do 1888. Za finansiranje ovog projekta, Kostović je osnovao akcionarsko društvo, uložio lična sredstva i energiju, ali kada je bilo dovršeno oko 80 odsto letelice, radovi su prekinuti jer je izostala finansijska pomoć ruske vojske, bez koje dirižabl nije mogao biti završen.

Najvažniji izum

– Benzinski motor za dirižabl je Kostovićev najvažniji ostvaren izum. Napravljen je istovremeno kada je i Gotlib Dajmler, rodonačenik benzinskih motora, napravio motor istog tipa, s tim što je ovaj Kostovićev imao nekoliko originalnih rešenja: dok je Dajmlerov motor iz 1885. imao jedan cilindar i osam KS, Kostović je imao u izradi motor sa osam cilindara u „bokser“ rasporedu i oko 80 konjskih snaga. Neka od ovih rešenja, kao što je električno paljenje, hlađenje motora i podmazivanje tarućih površina, primenjivaće se u izradi svih kasnijih modela benzinskih motora – kaže Janić, i dodaje da se originalni primerak Kostovićevog motora, koji je konstruktor patentirao 1888, nalazi u vazduhoplovnom muzeju u Monjinu kod Moskve.

Uređaj za bombardovanje Od osamdesetih godina 19. veka do svoje smrti, Kostović je radio na realizaciji mnogih interesantnih ideja. Tako je 1884. godine predložio uređaj za bombardovanje neprijateljske teritorije pomoću niza malih povezanih balona ispod kojih su, preko sajli, upućivane bombe ili mine na udaljeni cilj. Iste godine je sam napravio balon „Helios“ i njime više puta leteo nad Sankt Peterburgom, ušavši u istoriju kao prvi srpski balonista.

13. jul 2009.
Istorija
Piše: Nikola Joksimović

Viteštvo kakvog više nema

Nedavno je u Moskvi održana premijera filma „Admiral“ koji je gotovo istog trenutka postao blokbaster u Rusiji. Film govori o epizodi iz života admirala Aleksandra V. Kolčaka, vođe „belih“, protivnika boljševičkih revolucionara tokom građanskog rata u Rusiji 1918.- 1922.

Već duže vreme, praktično od pada komunizma, Rusija pokušava da se suoči sa svojom istorijom, da se preispita i da se oslobodi stereotipa koji su sedamdeset godina vladali sećanjem ruskog naroda. Godine 2004, poznati ruski reditelj, Nikita Mihalkov, snimio je serijski dokumentarni film pod nazivom „Rusi bez Rusije“, u kome je pokuišao da sagleda nesrećnu sudbinu svih onih koji se nisu slagali sa boljševičkim režimom i koji su dali svoj život ili morali da napuste voljenu domovinu. Admiral Kolčak centralna je ličnost i njegovog filma.

Da nije bilo revolucije, ime admirala Kolčaka ostalo bi upamćeno u ruskoj istoriji kao ime čoveka heroja iz nekoliko ratova i velikog istraživača polarnih prostranstava. Njegova životna priča, koliko god bila tragična, priča je o junaštvu, viteštvu i ljubavi koja je došla u času kada se ceo jedan svet urušavao.

Ime Aleksandra Vasiljeviča Kolčaka do I svetskog rata bilo je vezano, pre svega za polarna istraživanja. Učestvovao je u tri polarne ekspedicije koje su istraživale mogućnosti prolaza iz Atlantskog okeana u Pacifik preko Severnog ledenog okeana. U poslednjoj ekspediciji, koju je prevodio ruski naučnik nemačkog porekla, Edvard fon Tol komandovao je brodom Zarja i pronašao ostrvo koje je po njemu dobilo ime. On sam dobio je nadimak Kolčak Polarni. Nakon povratka sa ekspedicije, rezultate istraživanja objavio je u delu koje je do 30-tih godina XX veka smatrano najznačajnijim delom na polju istraživanja Severnog polarnog kruga.

U rusko – japanskom ratu, 1904.- 1905. godine komandovao je brodom minopolagačem, uspešno je potopio jedan japanski razarač, ali je bio ranjen i zarobljen. Zbog slabog zdravlja, ubrzo je oslobođen iz zarobljeništva i vratio se svojoj porodici. Početak I svetskog rata zatekao ga je na dužnosti u pomorskom gerneralštabu ruske vojske. Ubrzo kreće u aktivnu borbu i pokazuje kako mala ruska Baltička flota može da se nosi sa daleko moćnijom nemačkom. Hrabro je prilazio nemačkim gradovima Dancigu i Šćećinu (danas u Poljskoj) i brodom kojim je komandovao polagao mine gotovo u samim lukama. Njegova hrabrost, odlučnost i viteštvo u borbi doprineli su da ga car proglasi za najmlađeg kontraadmirala u ruskoj mornarici i imenuje za komandanta Crnomorske flote.

Na tom mestu zatiče ga i Februarska revolucija i svrgavanje cara. Slažući se sa ciljevima pokreta za demokratizaciju Rusije, pridružuje se pokretu, ali videvši kakvo rasulo vlada u vojsci ne prihvata da bude vojni ministar neorganizovane vojske. Zbog toga biva smenjen i poslat u inostranstvo kao vojni ataše. Kada je izbila Oktobarska revolucija, Kolčak se vraća u Rusiju, dok mu porodica ostaje u Parizu. Preuzima ulogu Vrhovnog poglavara Rusije, vođe pokreta protivnika boljševika i organizuje otpor boljševicima na širokom prostoru, od Urala do Vladivostoka.

Na početku I Svetskog rata, Kolčak upoznaje ženu koja će ga pratiti kroz dobro i zlo tokom najtežih godina za njega i Rusiju, Anu Vasiljevnu Timirjovu, ženu njegovog kolege, pomorskog oficira. Upoznali su se u ruskoj pomorskoj bazi u Helsingforsu (današnji Helsinki) i od prvog trenutka zaljubili se jedno u drugo. Dve godine pokušavali su da suzbiju svoju ljubav. Za Kolčaka se govorilo da su mu samo dve stvari važne – more i porodica. Međutim, kada se vratio iz inostranstva i preuzeo dužnost vođe u borbi protiv boljševika, njihova strast je eksplodirala. Ana Timirjova postala je verna pratilja i inspiracija Admiralova.

„Mnogo mi je pomoglo što sam mislio na Vas u najtežim časovima moga života“, pisao joj je. „Želim da mislim samo na Vas, najdraža moja. Mislim na Vas svakog minuta dok obavljam komandujuće dužnosti. Ne znam šta može da se dogodi za sat vremena, ali dokle god postojim, misliću na svoju zvezdu, na topli zrak sunca, na vas obožavana Ana Vasiljevna.“ Ne zna se da li je romansu „Gori, gori moja zvezdo!“ komponovao baš lično Admiral, ali to mu je bila omiljena pesma koju je uvek posvećivao Ani Vasiljevnoj.

Ovakvi izlivi sentimentalnosti ne bi mogli da se očekuju od čoveka koji je ceo život posvetio vojnoj karijeri, ali tako se nešto moglo očekivati od admirala Kolčaka. Admiral Kolčak bio je više figura koja je po svom ponašanju, ophođenju, shavatanju časti i vezanosti za prijatelje i saradnike više podsećala na srednjevekovnog viteza, nego na ljude koji su bili u skladu sa duhom vremena. Nije pravio kompromise: „Ne kockam se sa idejom velike, nedeljive Rusije.“ Bioje čovek koji je imao viziju slobodne i demokratske Rusije. Kada je sa dokumenata posvećenih njemu skinuta oznaka tajnosti to se i otkrilo. „Ne može biti bilo kakvog povratka na režim koji je vladao pre februara 1917. Rusija će postati jaka i prosperitetna država kada milioni naših seljaka budu samostalno upravljali zemljom.“

Svojom pojavom, čistoćom svojih misli i jasnoćom svojih stavova pridobijao je sve više pristalica. Uz pomoć saveznika, među kojima je bila i Srpska legija, 1918. godine Beli su se našli na samo 200 kilometara od Moskve. Ali, to je bilo sve što su mogli da učine. U nedostatku ljudstva i opreme, Beli su dostigli svoj maksimum. Počela je epopeja o kojoj će se u Rusiji ćutati čitavih sedamdeset godina. Čitav jedan svet, način života, celokupna jedna civilizacija stara više od hiljadu godina, povlačila se preko zaleđenog Sibira ne znajući gde će se zaustaviti. Svi pogledi bili su upereni u admirala, Vrhovnog poglavara Rusije, ali on je bio nemoćan. Suočen sa opštim slomom svojih armija, sa izdajom i ignorisan od Sila Antante, Kolčaku je jedino ostalo da organizuje evakuaciju prema Irkutsku.

Njegov voz kretao je poslednji, posle ranjenika, vojnika, državne blagajne i najbližih saradnika. Sa njim je bila i njegova Ana koja je odbila da ide ispred njega. Pre polaska i formalno su se venčali. Pre dolaska kompozicije u Irkutsk revolucionari su tamo preuzeli vlast i tražili admiralovu glavu kao uslov da se strane trupe, među kojima su Česi bili najbrojniji, mogu u miru povući iz Rusije. Kolčak odbija da se preobuče u češku uniformu i tako napusti Rusiju i na železničku stanicu u Irkutsku izlazi u punoj admiralskoj uniformi sa svim odlikovanjima koje je dobio za vreme služenja svojoj državi. Biva odmah uhapšen i odveden u zatvor. Njegove verne trupe predvođene generalom Aleksandrom Kapelom očajnički pokušavaju da stignu u Irkutsk i oslobode svog komandanta.

Oko 30 000 vojnika sa svojim porodicama tako je započelo Veliki sibirski ledeni pohod, u kome će veliki broj njih izgubiti svoje živote u ledu. Admirala Kolčaka u međuvremenu nisu htele da napuste dve osobe – prijatelj i predsednik vlade Pepeljajev i njegova Ana koja zahteva da bude uhapšena kako bi ostala sa svojim voljenim. Svoje ostale saradnike sam admiral otpušta iz službe kako bi sačuvao njihove živote. Oni svoj put nastavljaju dalje prema Kini i Japanu, a odatle u Evropu ili Ameriku. Niko od njih nije pretpostavljao da će im za povratak biti otrebno osamdeset godina.

Iz dokumenata o saslušanju može se videti da admiral Kolčak nije imao nameru da napušta ruko tlo. Bio je čovek koji ne pristaje na kompromise kada se radilo o sudbini Rusije. Kao oficir bio je spreman da pogine za otadžbinu i to je i potvrdio. Kada je Bela armija, čiji je komandant general Kapel, u međuvremenu poginuo, stigla pred Irkutsk, boljševici su izveli iz zatvora Admirala. Pepeljajev je zahtevao da i njega izvedu sa prijateljem i komandantom.

Ana je kasnije zapisala: „Moje najužasnije sećanje vezano je za trenutak kada su ga izveli. Kroz otvor sam videla sivu šapku. Stajao je između ljudi u crnom koji su ga odvodili. To je bio poslednji put da sam ga videla. Posle toga, video se samo mesec uokviren prozorom i crna senka rešetki na podu. Bila je ljuta februarska noć. Ne mogu da prihvatim činjenicu da ga nema već pedeset godina. Ne mogu da podnesem osećanje da nisam mogla da mu pomognem u trenutku kada je odlazio iz mog života. Stalno mislim na njegov odlazak te februarske noći. A ja sam još živa. Ja živim koliko i sećanje na njegovu ljubav prema meni.“

Admiral Kolčak i Pepeljajev odvedeni su na obalu reke Ušakovke u zoru, 7. februara 1920. Samuil Čudnovski, islednik-egzekutor zapisao je o poslednjem času admirala Kolčaka: „ Pre streljanja, pitao sam osuđenog ima li neku želju. Admiral je molio za dozvolu da se oprosti od Ane Vasiljevne Timirjeve. Odgovorio sam da u tom zahtevu ne vidim nikakvog smisla.

Kada sam ga upitao ima li neku drugu želju, odgovorio je: „Želeo bih da poručim svojoj supruzi koja živi u Parizu da blagosiljam svoga sina.“ Postoji i legenda o Admiralovoj smrti. Pošto je Čudnovski bio politički komesar – nije imao vojni čin, a u vojsci je običaj da streljačkim vodom komanduje oficir istog ili višeg ranga od onoga koji ima osuđenik, Admiral je sam komandovao streljačkim vodom. Da li je to istina, nikada nećemo saznati.

Posle streljanja tela Admirala i Pepeljajeva bačena su u reku Ušakovku. Ana Vasiljevna Timirjova ostala je da živi u Sovjetskom Savezu. Hapšena je i saslušavana bezbroj puta. Nije joj pomoglo ni to što se nekoliko godina kasnije ponovo udala. Bilo joj je zabranjeno da živi u većim gradovima i ceo život je provela glumeći u provincijskim pozorištima dok je nije otkrio veliki Sergej Bondarčuk za film „Rat i mir“. Poslednjih deset godina života proživela je u Moskvi. Hrabro je nosila svoj krst i nikada se nije odrekla svoje najveće ljubavi. Umrla je u Moskvi 1974. godine.