18. mart 2010.
Planetologija
Piše: Larisa

Unutrašnjost Titana

Umjetnička vizija Cassinija i Titanove unutrašnjosti. Prvi sloj ispod površine prikazuje led, pa mogući ocean, pa ponovno led i na kraju mješavinu leda i stijena.
Ljubaznošću NASA-e

Kako bi došli do ovih saznanja tijekom Cassinijevih prelijetanja se pratilo njegova kolebanja koja je prouzročila Titanova gravitacija. Sustav Zemaljskih antena pod nazivom Deep Space Network detektirao je ove promjene u Cassinijevoj putanji unutar 5 tisućinka milimetara u sekundi iako je letjelica udaljena od Zemlje više od milijardu kilometara. Cassinijevo otkriće pokazuje kako se Titan razvijao na drugačiji način od unutarnjih planeta poput Zemlje, ili ledenih mjeseca poput Jupiterovog Ganimeda čija se unutrašnjost kompletno razdvojila na karakteristične slojeve leda i stijenja.

Ovo otkriće omogućava bolje razumijevanje Titanovog mjesta među ledenim satelitima našeg solarnog sustava. Znanstvenici su znali da je Titan sačinjen od leda i stijenja (u omjeru otprilike pola – pola), no bili su im potrebni gravitacijski podaci kako bi utvrdili distrubuciju tih materijala. Ispada da je unutrašnjost Titana mješavina leda i stijenja koji se vjerojatno nikad nisu zagrijali iznad neke mlake temperature. Jedino u području koje seže 500- tinjak kilometara ispod površine postoji led bez stijenja s obzirom da je mješavina leda i stijena na većim dubinama. Kako bi se izbjeglo odvajanje leda i stijena potreban je izostanak prevelikog zagrijavanja leda, što znači da je Titan nastajao prilično polagano za mjesec kroz razdoblje od milijun godina, i to u vremenu neposredno nakon stvaranja Sunčevog sustava.

Ovo nepotpuno razdvajanje leda i stijena čini Titan različitim od Jupiterovog mjeseca Ganimeda na kojem su se stijene i led poptuno razdvojile, a više nalik Callistu za kojeg se vjeruje da ima sličnu mješavinu u unutrašnjosti. Iako su mjeseci otprilike jednake veličine, očito imaju različitu povijest nastanka.

Ovi rezultati ne govore o tome da li Titan ima ocean ispod površine, no znanstvenici kažu kako je točnost ove pretpostavke vrlo vjerojatna te u tom smjeru namjeravaju i dalje istraživati. Eventualno detektiranje oceanskih mijena induciranih od Saturna, što je i cilj znanstvenog radio tima, bi osiguralo jasan dokaz o postojanju takvih skrivenih vodenih slojeva.

14. novembar 2009.
Planetologija
Piše: Stanko Stojiljković

Hirošima nad Indonezijom

Nijedan svetski teleskop nije opazio asteriod koji se osmog oktobra raspao iznad ostrva Južni Sulavezi, srećom na 15 do 20 kilometara visine. Svojom razornom snagom trostruko je nadmašio prvu atomsku bombu!

Kao da su grunule tri atomske bombe bačene na Hirošimu, takav se odjek začuo osmog oktobra na nebu iznad indonežanskog ostrva Južni Sulavezi.

U paramparčad se raspao asteroid, ko zna otkuda zalutao blizu Zemlje, oslobodivši energiju od oko 50 kilotona eksploziva trinitrotoluola (TNT). Srećom bez ikakvih posledica, zato što se rasprsnuo na visini od 15 do 20 kilometara.

Astronomi Piter Braun i Elizabet Silber sa Univerziteta Zapadni Ontario (Kanada) procenili su razornu snagu na temelju podzvučnih talasa koji su protutnjali polovinom zemaljske kugle, a uhvatili su uređaji što osluškuju atomske eksplozije. Sve ukazuje da je dotična „kosmička stena” imala prečnik od oko 10 metara, a takve pogode Zemlju jednom u deset godina. No, najviše zabrinjava činjenica da nijedan svetski teleskop nije opazio pridošlicu pre raspada.

Koliko nas ugrožavaju slične „svemirske lutalice”?

Kali juri ka Zemlji

„To nimalo ne iznenađuje, s obzirom na to da je popisan tek manji broj asteroida užih od 100 metara”, objašnjava Tim Spar, direktor Centra za male planete u Kembridžu (SAD). „Pa ipak, kamenje veličine 20 do 30 metara može načiniti popriličnu štetu. Ako želite da otkrijete najmanje, morate sagraditi više većih teleskopa. A poduhvat koji bi popisao sve stajao bi, verovatno, milijarde dolara.”

U romanu „2061: Odiseja tri” (1986) Artur Klark opisuje putovanje kroz „asteroidski pojas”, koje svojom zloslutnošću podseća na plovidbu „Titanikom”. Isti spisatelj je u novom delu, „Božji malj”, dočarao šta sve ljudski rod čini da zaustavi „kosmički stenu” Kali koja juri ka Zemlji. I „Žestoki udar” je utemeljen na njegovom štivu, iako je u filmu asteroid postao kometa.

Minulih desetak godina astronomskim posmatranjima opaženo je oko 90 odsto asteroida koji bi našoj planeti zapretili sveopštim razaranjem. Sledeće potrage trebalo bi da uočevećinu preostalih, znatno manjih, nalik 250 metara širokom Apofisu, koji bimogao da se obruši bilo gde između Kamčatke i Venecuele13. aprila 2036. Kolika je verovatnoća da se to dogodi? Za sada: 1:45.000.

NASA je pobrojala 127 nebeskih tela s mogućom izvesnošću udara, a do 2020. na spisku će se naći oko hiljadu.

Sedam miliona stena

Do sada je, inače,otkriveno oko 6.000 manjih nebeskih tela u blizini naše planete. Od ukupnog broja, oko 500 do 1.000 su prečnika od 150 kilometara i većeg, pa bi obrušavanje izazvaloglobalnu katastrofu.

U izveštaju pod naslovom „Pretnja asteroida: pozivna globalni odgovor”, naučnici predlažu izgradnju svetske mreže izučavanja, obaveštavanja i odbrane pod vođstvom Ujedinjenih nacija. Zbir otkrivenih i opisanih tela u budućnosti će se naglo povećati, ado 2020. dostići će milion.

„Pogled na Mesec, na kojem su zbog nedostatka atmosfere i vulkanizma bolje očuvana udubljenja od udara, jasno pokazuje da je asteroidska pretnja velika”, naglašava Rasel Švejkart, astronaut i predsednik Međunarodnog udruženja za ublažavanje pretnje asteroida (IPTAM), dodavši da istorija naše planete pruža brojne dokaze za slične udese.

Stručnjaci procenjuju da se opasan sudar može predvideti deset do 15 godina unapred, a to je dovoljno vreme za pripremu odgovarajuće odbrane. Ubitačna„kosmičkakiša” (asteroidi i komete) bitno je uticala na ranu evoluciju Zemlje. Glavni pljusakpotrajao je od 20 do 200 miliona godina, povremenoprekidan razdobljima relativnog spokoja. Meteori i komete istopili su stenje, izrovali kratere i preoblikovali površinu Meseca.

Na Zemlji je, ako se bombardovanje uistinu dogodilo, ista kataklizma uticalana razviće života.

Naučnici upozoravaju da je čovečanstvo neprestano ugroženo, jer svakih nekoliko dana između Zemlje i Meseca projuri svemirski kamen od desetak metara koji je u stanju da izazove veliko razaranje. Don Jeomans iz Laboratorije za mlazni pogon u Pasadeni podseća da u našem „kosmičkom susedstvu” jurca oko sedam miliona većih i manjih stena.

Kada će se neka ustremiti na nas, nije lako predvideti?

9. oktobar 2009.
Planetologija
Piše: Nikola Božić

Na Mesecu ima vode

Tri svemirske letelice su do sada potvrdile da na Mesecu, jedinom prirodnom satelitu planete Zemlje, zaista postoji voda. Ona nije pronađena u dubokim tamnim kraterima, niti ispod površine Meseca kako se do sada mislilo, već, kako najnoviji podaci pokazuju, voda je u slaboj koncentraciji difuzno rasprostranjena po celoj Mesečevoj površini u vidu hidroksilnih grupa i vodenih molekula.

Na Mesecu, možda čak postoji i proces kruženja vode u kom se molekuli razbijaju i reformiraju tokom vremena od 2 nedelje, što je dužina Mesečeve obdanice. To ne znači da na Mesecu postoji nekakav ledeni pokrivač, jer količina vode koja se tamo nalazi nije znatno veća od one koja se može naći u pustinjama na Zemlji. Sve u svemu, izvesno je da na Mesecu ima mnogo više vode nego što se do sada smatralo.

Za Mesec se mislilo da je ekstremno suv nakon ispitivanja uzoraka koji su sa njega doneti tokom Apollo i Luna misija. Mnogi uzorci Mesečevog tla su sadržali tragove vode, ali se nije moglo sa sigurnošću tvrditi da je ta voda zaista sa Meseca zbog toga što kontejneri u kojima su donošene stene nisu bili vodootporni. Naučnici su smatrali da su se tragovi vode na koje su nailazili pri ispitivanju uzoraka, našli u kontejnerima zbog vlažnog vazduha Zemljine atmosfere. Tako je opstala pretpostavka da pored mogućeg leda na Mesečevim polovima, na Mesecu nema vode.

Četrdeset godina kasnije, instrument za mapiranje mineralnih struktura Mesečeve površine - Moon Mineralogy Mapper (M3), sada već izgubljene, letelice Chandrayaan-1, je pokazao da se infracrvena svetlost apsorbuje u blizini lunarnih polova na talasnim dužinama konzistentnim sa materijalima u čijoj građi učestvuju hidroksilne grupe i molekuli vode.

M3 je za cilj imao da prikuplja podatke o tome kako se Sunčeva svetlost odbija od Mesečevu površinu, kako bi se saznalo od čega je sastavljeno Mesečevo tlo. Pošto različiti minerali ne odbijaju jednako svetlost različitih talasnih dužina, na taj način se mogu i razlikovati, odnosno identifikovati.

Instrument M3 je na Mesečevoj površini, snimao reflektovanu Sunčevu svetlost na talasnim dužinama koje odgovaraju hemijskoj vezi između kiseonika i vodonika. Naučnici su pretpostavljali i tražili tragove vode u kraterima blizu polova, ali su nasuprot tome vodu pronašli na Suncem obasjanim predelima Meseca. Ovo je zaista bilo neočekivano otkriće, pa je naučni tim koji stoji iza M3 projekta iznova i iznova preispitivao svoje podatke nekoliko meseci.

Potvrdan odgovor je došao nakon nedavnog proletanja Deep Impact sonde pored Meseca, koja je sada na putu da se susretne sa drugom kometom 2010. godine. Juna 2009. godine, spektrometar ove sonde je dao jak dokaz da je voda rasprostranjena Mesečevom površinom. Tim iz Deep Impact-a je pokušao da objasni da je formacija ovih molekula na Mesečevoj površini dinamički proces koji je izazvan najverovatnije Sunčevim vetrom.

Letilica Cassini je, na putu ka Saturnu, takođe proletela pored Meseca 1999. godine i uradila par spektroskopskih merenja. Tim M3 je nedavno izanalizirao te podatke i pokazalo se da se merenja jako dobro slažu i da vode zaista mora biti na Mesečevoj površini. Postoje potencijalno dve vrste vode na Mesecu: egzogena (ona koja je na Mesec došla s polja, npr. na nekoj kometi koja je pogodila Mesec) i endogena (ona koja je nastala na Mesecu). Naučnici iz M3 tima veruju da je voda koju su videli na Mesečevoj površini endogena i da sumnjaju da je Sunčev vetar zaslužan za njeno postojanje. Kako Sunce „živi“ od nuklearne fuzije, ono u svemir konstantno emituje čestice, najviše protone, koji su pozitivno naelektrisani atomi vodonika. Na Zemlji nas atomsfera i magnetno polje štite od ovih protona, ali na Mesecu to nije slučaj, što znači da su minerali bogati kiseonikom, na površini Meseca konstantno izloženi bombardovanju vodonikom u vidu protona koji se kreću brzinama i do trećeg dela brzine svetlosti. Kada protoni dovoljno visoke energije pogode Mesečevu površinu, oni razbijaju hemijske veze kiseonika u mineralima, a gde su slobodan kiseonik i vodonik zajedno, postoji šansa da se formira i molekul vode.

Proračunato je da se na Mesecu nalazi oko litar ovakve vode po toni tla. Izotopi kiseonika koji postoje na Mesecu su isti kao i oni koji se nalaze ne Zemlji. Naučnicima je ranije bilo teško da otkriju da li su tragovi vode koji se vide na uzorcima, donetim sa Meseca, originalni ili su sa Zemlje, upravo zato što je nemoguće napraviti razliku između vode koja je poreklom sa Meseca i one sa Zemlje.

Naučnike je jako iznenadilo to da su voda i hidroksilne grupe prisutne na svim lunografskim širinama, pa čak i na ekvatoru u sred Mesečevog dana, kada je jako visoka temperatura. To govori da se na Mesecu dešavaju nekakvi dinamički procesi, uprkos tome što se ranije smatralo da je njegova površina hemijski potpuno statična i mrtva.

Izgleda da ciklus kruženja vode započinje i gubi se tokom Mesečevog dugačkog dana. Bez atmosfere, Mesec je izložen Sunčevom vetru koji interaguje sa kiseonikom u Mesečevom tlu i stvara molekule vode. Voda se stvara noću na Mesecu i gubi se tokom najtoplijeg dela Mesečevog dugačkog dana i tako kako se uveče površina hladi, ciklus se ponavlja. Tako da bez obzira na vrstu tla, Mesečeva cela površina se hidrira tokom jednog dela dana.

Naučnici sada smatraju da sličan hidratacioni efekat može postojati na bilo kom telu u Sunčevom sistemu koje nema atmosferu, kao što su asteroidi ili čak planeta Merkur. Ovo znači da bi kolonizacija ovih nebeskih tela u budućnosti mogla biti malo lakša nego što se ranije očekivalo. Nova saznanja o hemijskom sastavu Mesečeve površine u velikoj meri menjaju sliku koja je smatrana ispravnom tokom prethodnih decenija. Uticaj Sunčevog vetra na stenovita tela koja nemaju atmosferu otvara novu interdisciplinarnu oblast koja će povezati geologiju, hemiju i astrofiziku u cilju još boljeg razumevanja svemira koji nas okružuje.

Da li voda može biti obnovljiv resurs na Mesecu i sličnim telima? Ako je tačna činjenica da voda, iako u malim količinama, na Mesecu stalno nastaje, da li je moguće napraviti sistem kojim bi se ta voda sakupljala i čuvala? Sve ukazuje da je čovečanstvo još jedan korak bliže ka održivim svemirskim stanicama na drugim nebeskim telima.

Više odgovora se očekuje od NASA-inog satelita LCROSS, koji će svoju misiju završiti 9. oktobra, udarom u polarni region Meseca i pružiti priliku da se ispita prašina koja će se kao posledica udara podići u toj oblasti, za koju se smatra da sadrži veću koncentraciju vode u odnosu na ostatak Meseca.

5. septembar 2009.
Planetologija
Piše: Stanko Stojiljković

Kometa skresala šumu

Najnovije tumačenje američkog naučnika okrivljuje rasprskavanje „nebeske repatice” iznad mesta Tunguska 1908. godine u Sibiru. A šta biste rekli za objašnjenje ruskog, nekoliko dana ranije obznanjeno, da je vanzemaljska letelica tada spasila ljudski rod od istrebljenja?

Tajanstveni prasak iznad Sibira nadomak reke Podkamenaja Tunguska, upamćen kao tunguska eksplozija, ni posle 101 godine nije valjano rasvetljen. Nedavno objašnjenje okrivljuje rasprskavanje komete nadomak Zemlje koje je, poput orijaške nevidljive sekire, poseklo sva stabla na 2.000 kvadratnih kilometara sibirske tajge.

Iznenađujući zaključak (iako su i ranije pominjane „nebeske repatice”) Majkla Kelija, profesora inženjerstva na Univerzitetu Kornel (SAD), zasniva se na proučavanju izduvnih pramenova „svemirskog taksija” (space shutlle) i noćnih svetlucajućih oblaka! „Dokazi da je Zemlju 1908. pogodila kometa veoma su ubedljivi”, smatra Majkl Keli.

Noćni svetlucajući oblaci sačinjeni su od ledenih čestica, a obrazuju se na velikim visinama i na veoma niskim temperaturama. Dostižu najveću visinu (maltene 90 kilometara, a to je sloj mezosfere), a nastaju iznad polarnih područja u letnjim mesecima kada se živa u termometru spusti do 117 podeljka Celzijusove skale ispod nule!

Uočeni su dan kasnije posle tunguske eksplozije, a u naše vreme nakon uzletanja američkog raketoplana. Proračunato je da se tokom jednog leta ubaci oko 300 metričkih tona vodene pare u Zemljin vazdušni omotač.

Ogromne količine vodene pare izbačene su u atmosferu, zahvaćene strahovitim kovitlajućim strujama kometinog ledenog jezgra, što razjašnjava zašto su se dan docnije pojavili noćni svetlucajući oblaci hiljadama kilometara dalje. Iznad Evrope (a naročito Velike Britanije) sijali su nekoliko dana nakon udesa.

Kao hiljadu Hirošima

Oslanjajući se na zabeležene izjave evropskih očevidaca koji su posvedočili da je nebo svetlelo nekoliko dana, Majkl Keli je zaključio da se kometa raspala na sličnoj visini na kojoj iskrsavaju izduvni pramenovi „svemirskog taksija” posle uzletanja. U oba slučaja vodena para je dospela u atmosferu.

Kako je stigla toliko daleko, bez rasturanja i raspršivanja u skladu sa fizičkim zakonima?

Za kratko vreme prenete su ogromne količine, što se jedino može objasniti izuzetno velikog snagom (energijom) kovitlanja. Brzina je dostizala gotovo 90 metara u sekundi! Naučnici su svojevremeno izračunali da je eksplozija dostigla snagu od 10 do 20 megatona trinitrotoluola (TNT), što je hiljadu puta razornije od atomske bombe bačene na Hirošimu!

U gradu Irkutsku, 1.500 kilometara udaljenom od reke stratišta, seizmički uređaji zabeležili su podrhtavanje, za koje se isprva verovalo da je posledica zemljotresa. Zasijala je ogromna plamena buktinja pod čijim su odsjajem žitelji Londona dan kasnije čitali novine usred noći obasjane čudnovatim bleštavilom.

Veoma dugo opstaje razjašnjenje da uzrok potiče iz kosmosa: asteroid ili kometa. Minule decenije preovladalo je gledište da se u Zemljinom vazdušnom omotaču raspao asteroid, prečnika oko 30 metara i mase približno 620.000 tona, gotovo desetostruko veće od potonulog parobroda „Titanik”. Prošlogodišnje dočaravanje (simulacija) na računaru, obavljeno u Nacionalnoj laboratoriji Sandija (SAD), ukazuje da je bio tri-četiri puta manji (dvadesetak metara u prečniku). Uletevši u atmosferu stvorio je mlaz veoma vrelog gasa nadzvučne brzine: vatrena lopta je uzrokovala udarne talase koji su se ispoljili znatno jačim blizu površine nego što se ranije zamišljalo.

Milosrdno spasavanje

Prvim vinovnikom oglašena je stena koja se, posle miliona godina lutanja kosmičkim prostranstvima, obrušila na našu planetu. I najrevnosniji tumači nesvakidašnjeg događaja znaju da je takvo objašnjenje poprilično šupljikavo. Uprkos tome, uporni su u traganju verujući da će naići na naznake budućih sličnih udesa koji se dešavaju jednom u razmaku od 200 do 1.000 godina. Zamislite samo da se ustremi na gusto naseljeno područje, a ne u pusta sibirska područja!

Krivac bi mogla da bude stena izbačena iz asteroidnog pojasa između Marsa i Jupitera ili kometa sačinjena od prastare građe koja uveliko obigrava Sunčevu porodicu. Smrznute zaleđene grudve iz vremena oblikovanja planeta jure većom brzinom, zbog čega prilikom udara oslobode više kinetičke energije od krupnijih asteroida. Ali nijedan komadić nije još nađen u Sibiru.

Da li je, konačno, stavljena tačka?

Nije. U maštovitim nagađanjima nisu izostali ni ostali neobični uzročnici. Ruski pisac naučnofantastičnih skaski Aleksandar Kazancev je okrivio svemirski brod s Marsa čiji se nuklearni motor raspao. Drugi su to pripisali poništenju (anihilacija) neznatne grudvice antimaterije zalutale iz kosmosa, treći nisu oklevali da protumače kako je malena „crna rupa” prošišala kroz Zemlju.

Najnoviji iskaz Jurija Lavbina, obelodanjen krajem maja, u zagonetku je ponovo uveo „leteći tanjir” (UFO), ali s nepoznate planete, jer je dotični naučnik pronašao neobičan kvarcni kristal na kojem nije niko mogao – kako on tumači – da iscrta šare zemaljskim tehnološkim postupkom. I eto zaključka: a ko bi drugi, ako nisu vanzemaljci. Ali ne zli, već milostivi koji su svojim strahovitim oružjem u paramparčad razneli asteroid ili komad komete (prečnika od pet do deset kilometara). Zašto su to učinili?

Da spasu ljudski rod istrebljenja, zar vam nije jasno?

16. avgust 2008.
Planetologija
Piše: Stanko Stojiljković

Zemlja imala tri meseca

Dva omanja pratioca u obliku asteroida – najviše 100 kilometara u prečniku – kao vojni lovci pratili su najvećeg, jedinog preostalog, a sa naše planete su podsećali na dve sjajne zvezde, da je bilo ljudi da ih posmatraju

Na noćnom (pokatkad i dnevnom) nebu vidimo samo jedan Mesec, otuda i veliko početno slovo u imenu. A nekada su postojala tri, samo tada se još nisu pojavili ljudi da ih posmatraju!

Dva omanja pratioca u obliku asteroida – najviše 100 kilometara u prečniku – kao vojni lovci pratili su najvećeg, jedinog preostalog, a sa Zemlje su podsećali na dve sjajne zvezde.

Matematičko izračunavanje (modeliranje), objavljeno skoro u časopisu „Ikeres”, pokazuje da su dva mala Zemljina prirodna sledbenika opstala stotinama miliona godina u postojanom području privlačenja (gravitacija), nazvanom Lagranžove tačke. Izračunato je da u Sunčevom sistemu ima pet naročitih položaja, u kojima su uravnotežene (jedna drugu poništavaju) privlačne sile većeg i manjeg nebeskog tela, tako da treće manje – ukoliko zaluta – na duže vreme bude uhvaćeno u „gravitacionu klopku”.

Nije vuk samotnjak

Na izvesnom rastojanju, uvek bliže manjem, Zemlja i Mesec su se u dve tačke ukopali u nadvlačenju omogućujući svakojakim predmetima – kosmičkim i veštačkim – da veoma dugo postojano kruže.

Sve doskora prevladavalo je gledište da je naš poprilično krupan Mesec oduvek opstojao kao vuk samotnjak, nastao posle “bliskog susreta” Zemlje i planete veličine Marsa pre oko četiri milijarde i 400 miliona godina. Maltene ubrzo nakon uobličenja naše plavozelene „kosmičke postojbine”.

Američki planetarni naučnici Džek Lisauer iz Nacionalne vazduhoplovne i svemirske uprave (NASA) i Džon Čejmbers iz Karnegijeve zadužbine veruju da su maleni meseci stvoreni istovremeno s kudikamo krupnijim u strahotnom sudaru. Da biste shvatili kojom su putanjom obletali, zamislite časovnik s brojčanikom u čime je središtu Zemlja a na 12. satu Mesec. E dve oveće „kosmičke stene” nalazile su se u položajima koji pokazuju 10. i 14. sati i kružile su prateći glavnog Zemljinog pratioca oko naše planete.

Ranije se pretpostavljalo da su to ostaci zaostali u neobičnim putanjama između Zemlje i Meseca koje su svojim privlačnim silama ščepale jedno ili drugo veliko nebesko telo. Takvi „trojanski sateliti” (nazvani po ugledu na asteroide koji zuje oko Jupitera) potraju, prema rečima Džeka Lisauera, nekoliko miliona godina. Imajući u vidu da je nekada Mesec bio bliže, zadržali su znatno duže na svojim mestima.

Približne starosti

U tačkama svojevrsne kosmičke ravnoteže na koje je pre dva stoleća ukazao italijansko-francuski matematičar Žozef-Luj Lagranž. Ukoliko su se tu zadesili, pretrajali su gotovo milijardu godina. Ali Mesec se vremenom udaljio od Zemlje, a do tada ustaljenu putanju slabašnih „kosmičkih lutalica” poremetile su druge planete ili samo Sunce.

Kako su skončali, niko ne zna.

Ali novoprikupljeni podaci osnažuju odgovor na dugovečno pitanje: Da li se bombardovanje asteroida nastavilo nekoliko stotina miliona godina nakon uobličenja Meseca? Nisu li odocnelom zasipanju doprineli, u stvari, parčići dva razbijena mesečića?

I dan-danas su na Mesecu, uostalom, vidljivi ožiljci davno preležanih „kosmičkih boginja”.

Ukoliko se nisu sručili na Zemlju ili Mesec i nije ih spržila naša matična zvezda, verovatno su oboje izbačeni daleko izvan Sunčeve porodice. Prilično je ubedljivo objašnjenje da maleni izgubljeni Mesečevi pratioci još lutaju kosmičkim prostranstvom.

Krajem prošle godine dvojica švajcarskih istraživača iz Saveznog instituta za tehnologiju u Cirihu obznanili su da je Zemljin preostali prirodni pratilac 30 miliona godina mlađi, iako ne osporavaju da je posledica strahodnog sudaranja naše i nepoznate planete. Svoju tvrdnju zasnovali su na proračunavanju raspada izotopa tungstena-182.

Geološka ispitivanja, naime, ukazuju da Mesec najvećim delom potiče od najranijeg Zemljinog kamenitog omotača. Drugim rečima, približne su starosti.

8. avgust 2009.
Planetologija
Piše: Stanko Stojiljković

Bombardovanje Meseca

NASA je ka Mesecu poslala dve letelice koje će tragati za vodom i načiniti podrobne karte površine. Jedna će ga, najpre, gađati raketom projektilom, a zatim će se i sama stropoštati

Amerikanci su najavili veliki povratak na Mesec, i to će obeležiti – ni manje, ni više – nego prvim bombardovanjem Zemljinog pratioca (izuzmemo li dosadašnja obrušavanja svakojakih letelica zbog gubitka visine). Nedavno su iz Svemirskog centra „Kenedi” odaslate dve letelice, LRO (Lunar Reconnaissance Orbiter) i LCROSS (Lunar Crater Observation and Sensing Satellite), prve posle okončanja poduhvata „Apolo” pre 36 godina (zanemarimo li Lunar Prospector, 1998–1999).

Prva je već prosledila snimke mesta na koje su se, pre tačno četiri decenije (20. jula 1969), spustila dvojica američkih astronauta – Nil Armstrong i Edvin Oldrin, što bi trebalo da rasprši i najmanje sumnje kod nevernih toma koji uveliko, i u ove slavljeničke dane, umnožavaju glasine da čovek nikad nije tamo kročio. I ne samo to: dan uoči velikog proslavljanja jednog od najvećih ljudskih poduhvata načinjeni su snimci preostalih pet privremenih sletališta za preostalih deset posetilaca, koliko ih je do sada skakutalo po prašnjavom bespuću Zemljinovg večnog pratioca.

Glavni zadatak novog istraživačkog poregnuća jeste potraga za vodom, iako će morati da izrade veoma podrobnu kartu površine i istraže glavne odlike. Ukoliko se potvrdi da dotične tečnosti tamo ima, to će olakšati tehnološke pretpostavke za izgradnju stalnog ljudskog staništa za duži boravak, prvog izvan matične planete.

Naročitom raketom projektilom, nazvanom „kentaur”, gađaće se izabrana oblast da bi se izbacilo oko 500 tona materijala koji će se docnije pomno proučiti. LRO će godinu dana kružiti oko Meseca u polarnoj putanji na visini od 50 kilometara, praveći svaka dva sata po jedan pun krug oko susednog nebeskog tela. Do sada nijedna letelica nije tako nisko letela.

I jedna i druga su za četiri dana prevalile razdaljinu od 384.000 kilometara javivši da je većina sprava uveliko započela snimanje i osmatranje. LRO je opremljen kamerom koja bi trebalo da usnimi pojedinosti velike samo 50 santimetara.

Uskoro će prvi put na Zemlju stići snimci površine na kojima se uočavaju napuštene letelice iz programa „Apolo”, sprovedenog sedamdesetih godina prošlog stoleća. Kada pristignu naučne i tehnološke činjenice, potisnuće u zaborav dugo podgrevanu senzacionalističku obmanu da se ljudi nikada nisi spustili na Mesec. Slike velike oštrine (visoke rezolucije) poslužiće stručnjacima da odaberu područja pogodna za sletanje ljudske posade, verovatno posle 2020. godine.

Drugom automatskom osmatraču (LCROSS) povereno je da projektil „kentaur” dovede u pogodan položaj za raketiranje Meseca, što nikada do sada nije izvedeno. Gađanje je predviđeno za početak oktobra, a sam udar astronomi amateri moći će da opaze svojim teleskopima kao blesak na površini.

Kada se neobično đule odvoji i krene ka površini, pomenuta letelica će ga pratiti s četiri minuta zakašnjenja. Tako će, u stvari, proleteti kroz oblak prašine i stena izbačen udarom i ispitati ga. Kamera će sve to snimiti, a prizor će uživo biti prenošen preko Interneta! Naposletku će se i sama letelicanosač stropoštati nedaleko od novog udubljenja na Mesecu.

U izveštajima koji opisuju istraživanja na Zemljinom prirodnom satelitu često se pominju polovi (i polarne putanje), zato što u tim krajevima vladaju najujednačeniji uslovi – temperatura, osvetljenost... I poprilično se razlikuju od ranije proučavanih predela bliže ekvatoru. Buduća stalna boravišta za ljude biće, najverovatnije, sagrađena na polovima.

Dan i noć na Mesecu, inače, traju po 15 dana. Američke građane neobično bombardovanje košta oko 600 miliona dolara.

26. septembar 2009.

Voda na Mesecu, čeka se čovek

Pogrešili biste ako pomislite na naša jezera, mora i okeane, čak nema ni barica u koje biste nepažnjom zagazili. Ali snimci indijskog „Mesečevog vozila” i dve prethodeće američke letelice najavljuju dotičnu tečnost pretežno na polovima. Da li je ispunjen najbitniji uslov da ljudi otpočnu naseljavanje?

Nije mesečarsko priviđanje: na Mesecu, odista, ima vode koja nastaje i nestaje, mešajući se s česticama prašine na površini.

Pogrešili biste ako pomislite na naša jezera, mora i okeane, čak nema ni barica u koje biste nepažnjom zagazili.

Na osnovu snimaka indijskog „Mesečevog vozila” (na sanskritu: Chandrayaan-1) i dve prethodeće američke automatske letelice, u petak je novost zvanično potvrđena člankom u uglednom časopisu „Sajens”, iako su je dan ranije na sva zvona razglasila ostala glasila. Obistinila su se višegodišnja naučnička nagađanja, naveliko podgrejana posle iskrcavanja prvog čoveka (20. jula 1969), koja su najavljivala da se dotična tečnost pretežno pojavljuje na polovima.

Da li je, najzad, ispunjen najbitniji uslov da ljudi započnu izgradnju prvog naselja na Zemljinom nebeskom pratiocu?

Decenijama je Mesec smatran suvljim od ma koje pustinje na našoj planeti, iako se pretpostavljalo da nije sasvim bez vode, makar u najmanjim količinama. Kada su se „Apolovi” putnici pre 40 godina vratili sa svojeg svemirskog izleta, doneli su nekoliko uzoraka mesečevih stena. I čim je nađena u tragovima, povezana s mineralima, procenjeno je da je zemaljskog porekla (kamenje zagađeno ljudskim dodirom).

Uprkos tome što je izotop kiseonika, isti i na Zemlji i na Mesecu.

Bombardovanje i tišina

Proučavanja su nastavljena, na opreznom oku istraživača bile su zamišljene naslage leda u najhladnijim kucima udubljenja na južnom polu. Za preostala prostranstva ionako su se saglasili da predstavljaju „suvu drenovinu”, a Marko Kraljević, kao što znate, nikada tamo nije kročio.

Ali ne lezi vraže: nova snimanja („Čandrajan-1”, „Kasini” i „Razorni udar”) dovela su pomenutu saglasnost u pitanje, jer su se umnožili spektralni znaci vode ili hidroksilne grupe (hemijski spoj kiseonika i vodonika). Indijska letelica, prva iz te zemlje namenjena ispitivanju Meseca, dobila je zadatak da načini kartu površine i ustanovi mineralni sastav.

Krajem avgusta, međutim, predstavnici Indijske svemirske istraživačke organizacije (ISRO) obelodanili su da je prestala svaka radio-veza, nepunu godinu nakon započetog kruženja oko Zemljinog satelita koje je – prema zamislima stručnjaka – trebalo da potraje dve godine. Očekivalo se da će, barem, mesec-dva uporedo sa američkim proučavati materijal nastao bombardovanjem Meseca početkom oktobra (letelice LRO (Lunar Reconnaissance Orbiter) i LCROSS (Lunar Crater Observationand Sensing Satellite). Naročito mraketom-projektilom, nazvanom „Kentaur”, gađaće izabranu oblast da bi se izbacilo oko 500 tona prašine i kamenja koje će docnije upućeni pažljivo ispitati.

Na svu sreću, „Mesečevo vozilo”, odaslato prošlog oktobra da obleće putanjom udaljenom 1.000 kilometara, okončalo je maltene 90-95 odsto kartografskog snimanja.

Zašto je zavladao iznenadni muk?

Zarobljena na polovima

U opticaju su dve pretpostavke: prva objašnjava da je to zbog pojačanog svemirskog zračenja (po svemu sudeći, izliva sunčevih zraka), druga okrivljuje zamor materijala.

Ali pre nego što je sasvim zaćutala, američki spektrometar „Mesečev kartogarf minerala” (beleži elektromagnetsko isijavanje minerala) koji je indijska letelica nosila, dovoljno osetljiv da uoči i najmanje iznose vode, poslao je potvrđujuće podatke. Kada su podrobno raščlanjeni, naučnici sa Univerziteta Braun (SAD) zaključili su da na Mesečevim polovima ima vode.

Evropska letelica „Kasini” koja je 1999. proletela blizu Meseca na putu ka Saturnu, poslala je poruku da je snimila slabašne naznake vode ili hidroksila. Tada je protumačeno da je, po svoj prilici, tečnost zarobljena u površinskom staklu i mineralima, više na polovina nego u ostalim područjima.

Potom je isto potkrepila letelica „Razorni udar”, uz dopunu da je maltene cela površina Meseca hidratna (jedinjenje koje sadrži jedan ili više molekula vode) u određenim razdobljima dana.

Sve nedoumice su, dakle, iščilile.

A odakle voda dolazi?

Postoje, verovatno, dve vrste: jedna koja je dospela odnekukada iz kosmosa (s kometama koje su pogađale Zemljinog vernog skutonošu) i druga koja je nastala na samom Mesecu. Smatra se da je druga (ili matična) plod delovanja sunčevog vetra na tlo i stene.

Do nedavno je važilo da voda u tečnom obliku postoji jedino na površini Zemlje, a da je u istom stanju – što potkrepljuju satelitski snimci – zarobljena utrobi dva Saturnova verna pratioca – Enkelada i, po svemu sudeći, Evrope. U Sunčevoj porodici uočena je u vidu leda na polarnim kapama Marsa, na Jupiterovom mesecu, Titanu, verovatno Tetisu, Uranu, Neptunu i Plutonu i na planetoidu Sereri.

11. oktobar 2009.

Dva pucnja u Mesec

Namerno bombardovanje Zemljinog pratioca ima za cilj da otkrije zaleđenu vodu na polovima

Mesecu nije prvina da bude bombardovan, iako je svemirsko gađanje koje je NASA pre dva dana izvela takvim doživljeno. S dva hica pogođeno je senovito udubljenje Kabeus (širok stotinu i dubok četiri kilometra) na južnom polu u nastojanju da se u načinjenoj rupi (20 metara širokoj i četiri dubokoj) otkriju tragovi zaleđene vode.

Najnoviji pokušaj razlikuje se po tome što je bio nameran, u pređašnjim sovjetskim i američkim svakojake letelice su se, najčešće, nasumično obrušavale gubeći visinu. Izbacivanje sastojaka tla u vidu prašine i kamenja u visinu (oko deset kilometara) treba da posluži potonjem proučavanju načinjenih snimaka koji će, kako su zamislili tvorci neobičnog svemirskog poduhvata, potkrepiti pretpostavku da su na Mesečevim polovima zamrznute dovoljne količine vode.

Na očigledne tragove na samoj površini, u vidu vode ili hidroksilne grupe (hemijski spoj kiseonika i vodonika), nedavno je ukazalo indijsko „Mesečevo vozilo” (na sanskritu: Chandrayaan-1).

Na bombarderski zadatak s kosmodroma Kejp Kenedi poslate su dve letelice LRO (Lunar Reconnaissance Orbiter) i LCROSS (Lunar Crater Observation and Sensing Satellite): prva da ovekoveči dva pogotka brzinom od oko 9.000 kilometara na sat, a druga da u kamikaza-stropoštavanju najpre zarije naročiti projektil, nazvan „Kentaur”, a potom i svoj preostali gornji deo (2,2 tone) u izabrano područje i podigne uvis oko 350 metričkih tona tla koje će docnije planetolozi i ostali pomno izučiti.

Kada se neobično đule odvojilo i sunovratilo ka Mesecu, druga letelica ga je pratila s četiri minuta zakašnjenja prolećući kroz oblak prašine i kamenja izbačen posle dva udara.
Kao što joj englesko ime kazuje (Lunar Reconnaissance Orbiter), prva će nastaviti da izviđa kružeći najmanje godinu dana oko Zemljinog prirodnog pratioca u tzv. polarnoj putanji i praveći svaka dva sata po jedan pun krug. Kretaće se na najmanjoj visini do sada, samo 50 kilometara, što nijedna pre toga nije. Za tu svrhu opremljena je veoma osetljivom kamerom koja bi trebalo da snimi pojedinosti veličine pedesetak santimetara.

U dosadašnjim naučnim izveštajima koji opisuju istraživanja na Mesecu često se pominju polovi (i polarne putanje), zato što u tim krajevima vladaju najujednačeniji uslovi, temperature, osvetljenost... I poprilično su drugačija od ranije proučavanih predela bliže ekvatoru. Buduća stalna boravišta za ljude biće, najverovatnije, sagrađena na polovima.

Noga „ujka Semovog” dalekog potomka ponovo će ostavljati otiske na Mesečevoj prašini. Krajem sledeće decenije, nepunih pola stoleća od nezaboravnog „velikog skoka za čovečanstvo”, američki astronauti će skakutati i vozikati se po Zemljinom najbližem susedu.

Veliki povratak na poprište nepotamnjenog slavlja Džordž Buš Mlađi obznanio je 2004, a NASA će predskazanje ispuniti oko 2020, ukoliko je obaspu milijardama dolara. Pre ljudi će se, između 2008. i 2011, kotrljati svakojaka robotska vozila koja će proučiti površinu, tragajući za izvorima kiseonika, vodonika i metala, i prikupiti podatke za buduće najpodesnije sletalište. Već s prvim astronautima, naime, započeće izgradnja omanjeg boravišta u kojem će oni provoditi po šest i više meseci, a sam let do odredišta trajaće tri dana.

Posle uspešnih iskrcavanja i kratkotrajnih tumaranja, sa kojih su doneta 382 kilograma uzoraka stena i prašine i tri minerala koja ne postoje na Zemlji, nastupilo je višedecenijsko zatišje koje je, upravo, u petak narušeno.

20. jun 2009.
Planetologija
Piše: M. Kovačević

Nasa traži vodu na Mesecu

Projekat vredan 580 miliona dolara od velikog je značaja za NASA, u nameri da obnovi ljudske misije na Mesec do 2020. godine

Američka agencija za istraživanje svemira (NASA) u četvrtak je lansirala automatizovanu istraživačku misiju na Mesec, koja bi trebalo da dokaže prisustvo vode na njegovoj „tamnoj strani“ i ponudi informacije koje bi olakšale ponovno slanje ljudskih posada na Zemljin satelit, prvi put od 1972. godine.

Predviđeno je da jedan deo rakete „Atlas-5” velikom brzinom udari u površinu Meseca i stvori krater iz koga će biti izbačeno skoro 350 tona „lunarnih ostataka“ koji će se naći u „atmosferi“. Veruje se da bi ti ostaci mogli da sadrže komade leda, čije bi prisustvo trebalo da utvrdi specijalni satelit.

Drugi deo rakete, koji se odvojio 45 minuta nakon poletanja, čini robotizovani satelit poznat kao „Lunarni posmatrački orbiter” (LRO). Među instrumentima satelita, koji će na visini od 50 kilometara nekoliko godina kružiti oko Meseca, nalaze se kamera, detektor toplote koji može da odredi položaj leda, laserski uređaj za izradu topografskih karata i teleskop za merenje radijacije kosmičkih zraka.

Iz NASA se nadaju da bi precizne fotografije Mesečeve površine mogle da posluže za određivanje povoljnih mesta za sletanje budućih misija i kasnije formiranje prvih lunarnih baza, piše londonski „Tajms”.

Projekat vredan 580 miliona dolara od velikog je značaja za svemirsku agenciju, ukoliko želi da obnovi ljudske misije na Mesec do 2020. godine. Međutim, istraživanje Meseca prestalo je da bude u centru pažnje američke agencije još 1975. godine, kada je obustavljen projekat „Apolo“, u okviru kojeg su trojica kosmonauta predvođena Nilom Armstrongom postali prvi ljudi koji su zakoračili na površinu Zemljinog satelita 20. jula 1969. godine. Poslednji astronaut koji je boravio na Mesecu bio je Judžin Sernan, decembra 1972. godine.

Pored svega, stručnjaci ističu nedovoljno poznavanje „večitog pratioca“ naše planete, u poređenju sa nekim udaljenijim planetama, poput Marsa.

„O nekim delovima Meseca imamo zaista malo informacija. Danas posedujemo mnogo bolje mape Marsa u odnosu na Mesečeve polarne regione“, izjavio je Kreg Tuli, menadžer projekta misije.

Budućim stanarima baze na Mesecu led ne bi služio samo za dobijanje pijaće vode već i za dobijanje energije. Molekuli vode mogu da se razlože u vodonik i kiseonik, što bi moglo doprineti održavanju života i dobijanju pogonskog goriva za svemirska vozila.

Još 1998. godine „lunarni prospektor“ NASA otkrio je prisustvo vodonika. Naučnici su izdvojili dva scenarija – reč je o naslagama leda, ili je „solarni vetar“ naneo ostatke tog hemijskog elementa na površinu Meseca tokom dve milijarde godina. Tamna strana Meseca nalazi se u večnoj senci, a temperatura se spušta do minus 185 stepeni Celzijusa, usled čega se, prema nekim teorijama, vodena para nastala tokom meteorskih udara mogla zalediti u dubokim Mesečevim kraterima.

10. oktobar 2009.

NASA bombardovala Mesec

Dve rakete i sonda u okviru misije LCROSS (skraćenica za Satelit za posmatranje i razumevanje mesečevih kratera – Lunar Crater Oservation and Sensing Satellite) udarile su juče u površinu Meseca s ciljem da dokažu prisustvo vode ispod površine Zemljinog satelita, što bi  olakšalo slanje ljudskih posada u budućnosti, saopštila je američka Nacionalna uprava za vazduhoplovstvo i svemir (NASA).

Kako je ranije bilo predviđeno, prvo je raketa u 13.30 po našem vremenu brzinom od 9.000 kilometara na sat udarila u krater Kabeus, izazvavši eksploziju koja je u atmosferu izbacila 350 tona čestica Mesečevog tla, u nadi da će biti primećen led. Zatim je bilo predviđeno da u naredna četiri minuta istraživačka sonda na Zemlju uživo šalje snimke eksplozije i ključne podatke o misiji, pre nego što je i sama velikom brzinom udarila u Mesec.

Toplotni snimci, koje je emitovala NASA, pokazali su plave i crvene celine na površini Meseca, ali je izostala vidljiva svetlost u trenutku udara rakete. U svojim ranijim projekcijama, NASA je predvidela da će eksplozija izazvati podizanje Mesečevih čestica na visinu od 10 kilometara i proizvesti svetlosni efekat u trajanju od 30 sekundi. Naučnici su uz pomoć „Hablovog” i drugih teleskopa na Zemlji bili, takođe, u mogućnosti da posmatraju izbačene ostatke iz kratera na tamnoj strani Meseca, gde se temperatura spušta do minus 170 stepeni Celzijusa.

Na internet sajtu naučnog tima misije LCROSS, koja je lansirana u junu ove godine, objavljeno je da su u toku preliminarne analize podataka zabeleženih četiri minuta nakon udara.

„Ne želimo da dajemo preuranjene zaključke o prisustvu ili odsustvu vode na Mesecu. Za to će nam biti potrebno neko vreme”, rekao je Entoni Kolapret, vodeći istraživač na projektu. On je dodao da će naučnici za nekoliko dana moći da procene podatke, a kroz nekoliko nedelja da utvrde količinu jedinjenja koja sadrže vodonik, prenosi AFP.

„Tragamo za odgovorom na pitanje kako je došlo do nagomilavanja leda u ovim večno zamračenim oblastima tokom milijardi godina, i želimo da otkrijemo o kojoj količini vode je reč”, objasnio je profesor geologije na univerzitetu Braun Piter Šulc.

Ukoliko bude dokazano prisustvo vodonika, moguće je da se u hladnim kraterima nalazi i do 200 milijardi litara vode, piše londonski „Telegraf”.

Da ima razloga za optimizam potvrđuje i otkriće indijske sonde „Čandrajan-1”, koja je pre dve nedelje primetila sitne molekule vode na površini Meseca. Prisustvo vode na Zemljinom „prvom pratiocu” jedan je od preduslova za slanje održivih ljudskih misija i izgradnju stalnih baza – ali i moguće kolonizacije u budućnosti.

Ipak bez snimaka udara u Mesec

Sonda sa kamerama, koja je trebalo da snimi eksploziju raketa prilikom njihovog udara u površinu Meseca, raspala se, tako da nije zabeležen trenutak njihovog udara. NASA je saopštila da su njeni instrumenti sve vreme radili, ali da su iz nekog razloga izostali živi snimci operacije, prenela je Beta. 

31. januar 2009.
Planetologija
Piše: Stefan Vukašin

Mars nije mrtav, da li krije život

U svojevrsnim „podzemnim džepovima”, šupljinama duboko ispod površine, nalazi se metan koji može da odgonetne dugogodišnju zagonetku. Možda je nastao odavno, u uzajamnom delovanju vode i vulkanskih stena, ili su ga izlučili mikroroganizmi koji preživljavaju u negostoljubljivim uslovima na „crvenoj planeti”?

Krije li Mars svoju najveću tajnu – postojanje života – u svojevrsnim „podzemnim džepovima”?

U šupljinama duboko ispod površine nalazi se metan koji može da odgonetne dugogodišnju zagonetku. Možda je nastao odavno, u uzajamnom delovanju vode i vulkanskih stena, ili su ga izlučili mikroroganizmi koji preživljavaju ispod negostoljubljive površine „crvene planete”?

Potkrepi li se druga pretpostavka, ispostaviće se da su sićušna jednoćelijska stvorenja opstala na velikoj dubini bez ijednog sunčevog zraka milionima godina, kao što su u čuvenom rudniku zlata Vitvotersrand u Južnoj Africi, u kojem je zračenje (radioaktivnost) rastavilo vodu na dva sastojka, od kojih su vodonik mikrobi iskoristili da stvore ugljen-dioksid i metan.

Iako izgleda da je Mars hladan i suv milijardama godina, s proređenom atmosferom i s malo vode koja na površini brzo ispari izložena sunčevim zracima, istraživači su nedavno obznanili da postoji nada da je živ. Prva neupitna potvrda da ima metana u atmosferi govori da planeta još nije mrtva – u biološkom ili geološkom smislu.

Najviše leti

Metan biva brzo uništen na razne načine, zato otkrivanje zapaženih količina na severnoj polulopti (hemisfera) 2003. ukazuje da postoje neka zbivanja iz kojih proističe ovaj gas, objašnjava rukovodilac istraživanja Majkl Mama iz Centra za svemirske letove pod okriljem NASA. U letnjim mesecima oslobađa se u većim količinama.

Metan – četiri atoma vodonika i jedan atom ugljenika – glavni je sastojak prirodnog gasa na našoj planeti. Astrobiolozima je zanimljiv zbog toga što gro zemaljskog izbacuju živi organizmi (bakterije) prerađujući hranu.

Život nije jedini uslov za stvaranje ovog gasa; izbacuju ga i čisto geološki procesi, poput oksidacije gvožđa.

„Nemamo dovoljno podatka da bismo rekli da su biološke ili geološke – ili obe pojave istovremeno – zaslužne za pojavu na Marsu”, podseća Majkl Mama.

Ali to govori da se planeta nije umrtvila, barem u geološkom pogledu. Ukoliko mikroskopski sitna stvorenjca izlučuju gas, on se, najverovatnije, zadržava ispod površine, gde je još dovoljno toplo i za postojanje tekuće vode. A ona je, uz izvore energije i zalihe ugljenika, preduslov za sve poznate oblike života.

Na Zemlji pojedini mikroorganizmi opstaju na dubini od dva do tri kilometara. Moguće je da slični preživljavaju milijardama godina ispod sloja večnog leda na Marsu: ima tekuće vode, zračenje obezbeđuje energiju, a ugljen-dioksid oslobađa ugljenik. Gasovi poput metana, nagomilani u podzemnim šupljinama, ispuštaju se u atmosferu kada se pore ili procepi otvore u toplim godišnjim dobima.

„Mikrobi koji stvaraju metan iz vodonika i ugljen-dioksida svrstavaju se među najranije žive organizme na Zemlji”, objašnjava Karl Pilčer, direktor Astrobiološkog instituta. „Ukoliko je život ikada opstojao na Marsu, razumno je misliti da je metabolizam bio uključen u nastajanje metana iz ugljen-dioksida u atmosferi”.

Ledeni kavezi

Možda su ga izlučili sadašnji ili prastari geološki procesi? Na Zemlji se pretvaranjem železnog oksida (rđe) u serpentinsku grupu minerala obrazuje metan, a na Marsu bi se to moglo odvijati pomoću vode, ugljen-dioksida i unutrašnje toplote planete. Sledeći mogući izvor jeste vulkanizam: iako danas nema živih vulkana, mogao bi da se otpušta drevni metan zarobljen u „ledenim kavezima” (kaltarati).

Dotični gas u atmosferi „crvene planete” uočen je pomoću spektrometara na teleskopima, smeštenim na planini Mauna Kea (Havaji). „Zapazili smo i ucrtali višestruke izlive metana: u jednom je izbačeno, čak, 19.000 metričkih tona”, naglašava Džeronimo Vilanueva sa Američkog katoličkog univerzieta u Vašingtonu. „Oslobađao se u toplim razdobljima – proleće i leto – verovatno zbog isparavanja večnog leda koji začepljuje pukotine i procepe. Zanimljivo je da je u jednim mlazevima bilo vodene pare, a u drugima nije”.I to u područjima s vakadašnjim podzemnim ledom ili tekućom vodom, na severnoj polulopti, u rasponu od oko 1.200 kilometara.

Poreklo metana odgonetnuće budući tragalački poduhvati. Vozilo „Marsova naučna laboratorija”, čije je spuštanje odgođeno za 2011. godinu (prvobitno je trebalo ove), biće osposobljeno da izmeri koliko ima ugljenikovog izotopa – metana. (Izotopi su teži izdanci hemijskih elemenata: na primer, deuterijum je otežali sabrat vodonika). U molekulima koji sadrže vodonik, kao što su voda ili metan, retki deuterijum povremeno zameni atom vodonika. S obzirom da život na Zemlji radije izbacuje ugljenik-12, nalaženje metana u izobilju na Marsu ukazivaće da mu je poreklo biološko.

Drugim rečima, da na „crvenoj planeti” ima života, iako nema marsovaca. Ako metan ima manje deuterijuma od vode koja s njim dospeva u Marsovu atmosferu, to može biti znak da ga stvaraju živa.

Najnovija saznanja objavljena su nedavno u časopisu „Sajens”.

Čista voda na polovima

Radarski snimci koje je na Zemlju odaslala američka letelica za izviđanje Marsa (MarsReconnaissanceOrbiter, MRO) ukazuju da su nanosi na polovima 95 odsto čisti. Na osnovu toga istraživači Nacionalnog instituta za svemirske nauke (Francuska) da je u istom stanju i led kojeg, kako se pretpostavlja, ima oko tri miliona kubnih kilometara. A to je sto puta više od ukupne zapremine vode u Velikim jezerima (SAD), koja se procenjuje na 22.684 kubna kilometara vode.

Članak je, upravo, objavljen u čaopisu „Džijoufizikal riserč leters”.