31. avgust 2009.
Astronomija
Piše: Nikola Božić

Šta se dešava sa Suncem?

Poslednjih nedelja čak i dnevna štampa piše o čudnom ponašanju Sunca. Naime umesto da se broj pega uvećava, poslednjih godinu ipo dana imamo veoma mali broj Sunčevih pega, a poslednjih nedelja njihov broj je nula. Šta se dešava?.

Još od ranog XVIII veka, Sunčeva osobina da pokazuje svoje pege bila je poznata i praćena jako pravilnim ciklusom koji je trajao u proseku oko 11 godina. Za vreme solarnih maksimuma povećava se broj Sunčevih pega, intenzitet Sunčevog magnetnog polja slabi, a polaritet se obrće, dok Sunčev vetar neprestano menja svoju aktivnost. U vreme minimuma dolazi do zatišja, nema pega, magnetno polje je jako i mirno, a Sunčev vetar je relativno konstantan.

Naučnici su postali svesni Sunčevih ciklusa u XIX veku. Godine 1826. Hajnrih Švabe (Heinrich Schwabe), Nemački farmaceut i astronom amater, započeo je četrdesettrogodišnje izučavanje Sunčeve vidljive površine. Primetio je kako se broj Sunčevih pega povećao u periodu između 1827. i 1830. godine, onda pao na skoro nijednu 1833. godine, da bi se opet 1837. godine vratio u još veći broj, sluteći da je trajanje jednog Sunčevog ciklusa oko 10 godina. Švabe je uspešno predvideo sledeći Sunčev maksimum koji se desio 1848. godine. Naučnici od tada prate ovaj jedanaestogodišnji ciklus povećavajući postepeno preciznost svojih merenja.

Međutim, Sunce nije bilo uvek tako pouzdano tačno. Nedugo nakon Galilejevog prvog teleskopskog posmatranja Sunčevih pega 1609. godine, Sunce je prestalo da pokazuje pege. U periodu od 1645. do 1715. godine, Sunce skoro da nije proizvelo nijednu pegu. Ovaj tihi period, poznat kao Maunderov minimum, takođe je i vreme u kom je Zemlja prošla kroz malo ledeno doba, vreme neobično niskih temperatura, neplodnih godina i velikih gladi.

Kontraintuitivno, Sunce se hladi kada na njemu postoje pege, zato što su pege obično okružene svetlim regionima koji se zovu fakule. Čak i kada su oslabljene hladnijim Sunčevim pegama, fakule izazivaju ukupno povećanje od oko 0.1% u Sunčevom zračenju. Stoga, Sunce proizvodi manje toplote i svetla kada nema pega, što može izazvati pojave poput malih ledenih doba.

Postojalo je još sličnih tihih perioda u prošlosti. Godovi na panjevima drveća, podaci sa Pariske i Londonske meteorološke službe, vizuelna posmatranja Sunčevih pega kineskih astronoma i razni drugi dokazi, pokazuju da je, oko 1550. godine, postojao još jedan solarni minimum sa hladnim periodom koji je trajao skoro 150 godina. Ovi podaci takođe pokazuju da je Sunce između 1100. i 1300. godine prošlo kroz veliki maksimum sa ogromnim brojem pega, što je na Zemlji propraćeno sa višim temperaturama.

Zapravo, podaci sa godova drveca i jezgara lednika pokazuju da produženi minimumi, kao što je Maunderov minimum, nisu toliko retki. Kada se pogleda unazad 10 000 godina, čini se da je oko sedminu vremena Sunce bilo u jednom od ovih minimuma.

Problem je to što još uvek niko ne razume u potpunosti zašto Sunce prolazi kroz ove nepravilne cikluse. Uprkos ogromnom teorijskom radu, preciznom praćenju Sunčevog ponašanja, od njegovog magnetnog polja pa do zračenja njegove energije na svim talasnim dužinama, nauka o razumevanju i predviđanju Sunčeve aktivnosti je još uvek mlada i nezrela.

Klađenje na Sunce - predviđanje aktivnosti

Predviđanje intenziteta sledećeg Sunčevog ciklusa nikad nije bio lak posao. Sredinom pedesetih godina, naučnici su mislili da će tadašnji Sunčev maksimum biti slab i relativno tih. Desilo se suprotno. Maksimum koji se desio 1959/1960. godine, u Sunčevom 19. ciklusu, ispostavilo se da je bio najjači u istoriji praćenja Sunčeve aktivnosti, sa enormnim brojem Sunčevih pega i Sunčevih oluja.

Predviđanje situacije za 2006/2007. godinu nije bilo mnogo drugačije. Dok se Sunce polako smirivalo od svog poslednjeg maksimuma u svom 23. ciklusu, naučnici su se ponovo sa velikom strašću zauzeli za predviđanje siline sledećeg Sunčevog maksimuma u 24. ciklusu, skrećući pažnju da intenzitet Sunčevog maksimuma ne samo da je važan za razumevanje samog ponašanja Sunca, već je i od praktičnog značaja. Jačina Sunčevog maksimuma ima direktan uticaj na električne mreže, funkcionisanje satelita i brojne druge sektore našeg modernog tehnološkog društva.

Desetine modela koji predviđaju ponašanje Sunca u 24. ciklusu su ponuđeni. Grupa eksperata sazvana od strane NASA (National Aeronautics and Space Administration) i NOAA (National Oceanic and Atmospheric Administration) je formirala komisiju za predviđanje predstojećeg Sunčevog ciklusa. Članovi komisije su se podelili po svojim mišljenjima u dve grupe. Jedni su predviđali jak Sunčev maksimum sa puno pega, koji će dostići svoj ekstrem krajem 2011. godine, dok je druga grupa mislila da će dolazeći maksimum biti slab, sa malo Sunčevih pega negde sredinom 2012. godine. Tehnike predviđanja su se kretale od čisto statističkih, do onih koje su predviđanje davale na osnovu nekoliko najnovijih teorijskih modela. Pravi problem leži u našem relativno ograničenom razumevanju Sunčevog ciklusa i onoga što ga pokreće, pa pošto su ova dva ponuđena predviđanja bila nesaglasna, načnici su odlučili da objave oba modela aprila 2007. godine.

Na svačije iznenađenje, Sunce „je odlučilo“ da zakasni. Obe grupe naučnika su očekivale da će Sunce dostići svoj minimum marta 2008. godine, posle čega bi lagano krenulo ka predviđanom novom maksimumu. Nasuprot tome, Sunce se smirilo onako kako se nije smirivalo skoro ceo vek. Sada je već prošlo više od godinu dana od marta 2008. godine i Sunce je bez skoro ijedne pege u jednom od najvećih solarnih minimuma ikad zabeleženih. Iako je 2008. godina protekla skoro bez Sunčevih pega, 2009. izgleda za sada sa još manje, na osnovu dnevnog proseka.

Misterija Sunca

U međuvremenu, tekući, duboki i produženi Sunčev minimum ostaje misterija. Prethodni jači minimum, godine 1913. je držao Sunce potpuno čisto 311 od 365 dana, što je 85%. U 2008. godini Sunce je bilo bez pega 266 od 365 dana ili 75%. Ove godine, Sunce je bilo još mirnije sa 115 od 140 dana provedenih bez pega – 82%. Da bude još interesantnije, ovaj minimum traje duže nego prosečan. Tipičan Sunčev minimum ima 485 dana bez pega. Trenutni solarni minimum, koji je počeo 2004. godine, već je izbrojao 626 dana bez pega do 20. maja 2009.

Ovaj minimum je neobičan i iz drugih razloga. Sunčev sjaj je manji u odnosu na prethodne minimume. Iako je Sunce malo tamnije u vreme minimuma (oko 0.1%), ono se u ovom minimumu „zagasilo“ više nego u bilo kom do sada snimljenom nakon 1970. godine, od kada sateliti precizno mere Sunčev sjaj. Iako je jako mala, razlika u Sunčevom sjaju u odnosu na prethodne minimume još uvek nije objašnjena.

Sunčevo magnetno polje se takođe ponaša jako čudno. Jačina magnetnog polja dostiže vrhunac tokom Sunčevog minimuma u generalnom slučaju. Ipak, ako se u poredi sa prethodna tri Sunčeva minimuma, ovaj minimum je propraćen većim padom jačine magnetnog polja. Od minimuma 1985/1986. godine do minimuma 1996/1997. godine, ovaj pad je iznosio 20%, a od tada pa do trenutnog minimuma, pad jačine magnetnog polja Sunca je dodatnih 45%.

Sunčev vetar se takođe ponaša drugačije nego što se pretpostavljalo. Letilica Ulysses je provela poslednje 2 decenije u polarnoj orbiti oko Sunca i njena merenja su pokazala da je tokom tog perioda brzina Sunčevog vetra opala za 3%, temperatura se smanjila za 13%, a gustina za 20%. Ove promene govore da Sunčev vetar deluje manjim pritiskom na intergalaktički medijum i tako smanjujući heliosferu omogućuje ulazak dodatnih kosmičkih zraka iz naše galaksije u Sunčev sistem.

Šta dalje?

Uprkos svim ovim pomalo zabrinjavajućim podacima, naučnici i dalje očekuju da Sunčev ciklus nastavi svojim pravilnim tokom. Postoji nekoliko Sunčevih pega čije su koordinate i magnetna polja u skladu sa 24. ciklusom, a helioseizmološke studije Sunčeve unutrašnjosti pokazuju tokove gasa, koji se ponašaju isto kao i u samom početku prethodnog ciklusa. Ali ipak, novi ciklus mora doći malo kasnije nego što je predviđeno.

Grupa eksperata sazvana od strane NASA i NOAA je 8. maja 2009. godine prepoznala prethodno pomenute pokazatelje nastupajućeg ciklusa i izdala reviziju. Sada većina tima misli da se ekstremum minimuma desio u decembru 2008. godine, što je 9 meseci kasnije u odnosu na njihovo prvo predviđanje iz 2007. godine, a većina takođe smatra i da će dolazeći Sunčev maksimum ipak biti onaj blaži model od prethodno ponuđena dva, što znači da se očekuje da će solarni maksimum 24. Sunčevog ciklusa biti slab. Oni misle da će ovaj maksimum dostići svoju ekstremnu vrednost maja 2013. godine, što je takođe 9 meseci pomereno u odnosu na prvobitno predviđanje.

Šta će se desiti posle ostaje nepoznato. Ako bi se nakon predstojećeg maksimuma dogodio veliki solarni minimum poput Maunderovog, imao bi veliki uticaj na našu planetu. Mogao bi delimično da uspori efekat globalnog zagrevanja prouzrokovan antropogenim faktorima. Sa smanjenjem broja i jačine Sunčevih oluja i aktivnošću Sunca, možda ćemo imati manje aurora na nebu za uživanje, ali će Sunce sigurno predstavljati manju pretnju za buduća putovanja ljudi u kosmos, a takođe će biti i manje remećenja u funkcionisanju satelita i električnih mreža na Zemlji.

19. avgust 2009.
Astronomija
Piše: Magdalena Rajter

U potrazi za drugom Zemljom

Dugo najavljivana i više puta odlagana misija od koje se očekuje da pronađe živi svet izvan Sunčevog sistema, konačno je postala stvarnost. Raketom Delta II sa Kejp Kanaverala 7. marta ove godine lansiran je veliki teleskop sa pripadajućom opremom. Misija je nazvana Kepler po slavnom naučniku koji je takođe snevao o vanzemaljskim civilizacijama, a zadužio je nauku zakonima o kretanju planeta na kojima se i temelji moderna astronomija.

Sama ideja misije je vrlo jednostavna. Preciznim i osetljivim fotometrom, u naredne 3,5 godine, meri se sjaj zvezda i izvlače zaključci. U stvarnosti je sve to naravno mnogo komplikovanije. Teleskop je snabdeven preciznim fotometrom, koji predstavlja čudo svoje vrste jer je u stanju da uoči sasvim, sasvim sitne promene sjaja posmatrane zvezde (vidite okvir: Pet činjenica o misiji).

U potrazi za tim promenama narednih godina Kepler će posmatrati čak sto hiljada zvezda! Naučne podatke ova svemirska opservatorija na Zemlju šalje jednom mesečno, a nakon njihovog prijema sledi analiza i izvlačenje zaključaka. Na primer, periodičan pad sjaja zvezde u pravilnim intervalima je dobar znak da se radi o tranzitu planete preko zvezde i za početak to se i traži. A potom sledi i ostalo. Interesantno je šta sve može da se izvuče iz podataka koje šalje Kepler. Te mogućnosti su i odredile zadatke misije:

• - Istraživanje strukture i raznovrsnosti planetarnih sistema,
• - Procena broja planeta veličine Zemlje u nastanjivoj oblasti galaksije i to prema spektralnim tipovima zvezda,
• - Određivanje veličine i oblika orbita planeta,
• - Procena broja planeta u višestrukim zvezdanim sistemima,
• - Određivanje veličine orbita, sjaja, veličine, mase i gustine gigantskih planeta,
• - Detekcija dodatnih članova svakog planetarnog sistema pomoću drugih tehnika,
• - Određivanje osobina zvezda sa planetarnim sistemima.

Podaci misije će takođe biti korišćeni i za izučavanje promenljivih zvezda različitog tipa, te za astroseizmološka istraživanja, a naučnike naročito interesuju zvezde slične našem Suncu.

PET ČINJENICA O MISIJI 1. Kepler je prva misija na svetu sposobna da pronađe pravu drugu Zemlju – planetu koja obilazi zvezdu kao što je naše Sunce u nastanjivoj zoni. Nastanjiva zona je područje oko zvezde gde je temperatura baš dobra za vodu – esencijalni sastojak za život kakva znamo – tako da ona teče po površini planete. 2. Na kraju Keplerove troipogodišnje misije dobićemo dobru predstavu o tome koliko je uobičajena ili retka druga Zemlja u našem Mlečnom putu. To će biti važan korak u odgovoru na vekovno pitanje: jesmo li sami? 3. Kepler detektuje planete tragajući za periodičnim promenama sjaja zvezda. Neke planete prolaze ispred svojih matičnih zvezda gledano sa Zemlje. Kada to učine onda uzrokuju mali pad sjaja zvezda što je događaj koji Kepler može da vidi. 4. Kepler ima najveću kameru koja je ikada lansirana u svemir. To je niz od više kamera koje zajedno imaju rezoluciju od 95 megapiksela 5. Keplerov teleskop je toliko snažan da bi iz svoje tačke u svemiru mogao da detektuje kada čovek u malom gradu na Zemlji ugasi sijalicu na ulazu u svoju kuću.

Međutim, ima nešto posebno, nešto važnije od svega pomenutog. Skoro sve do sada otkrivene vansolarne planete, a ima ih već skoro 400, su gasni giganti veličine Jupitera ili veće. A nas najviše interesuju planete veličine Zemlje i to one na kojima bi voda mogla da bude u tečnom stanju.

Te planete su i najveći kandidati za postojanje života. E Kepler će naročito takve planete da traži. On je u stanju da detektuje planete čak 600 puta manje mase od mase Jupitera. O kakvoj preciznosti se radi govori i sledeći podatak. Kepler planete otkriva metodom tranzita (uočava smanjenje sjaja zvezde ispred koje prolazi planeta i tako detektuje njeno prisustvo). Za planetu veličine Zemlje ta promena sjaja zvezde iznosi svega 0,01%!

Kada možemo očekivati prve rezultate? Pa, rezultati se zapravo već očekuju, ali na otkrivanje zemljolike planete moraćemo da pričekamo možda i nekoliko godina. Mnogo je lakše, pa i izvesnije otkrivanje velikih planeta i to onih koje orbitiraju blizu svoje matične zvezde. Takvi tranizti su upadljiviji i češći, a za otkrivanje manjih planeta i planeta koje se nalaze na daljim orbitama potrebno je više vremena. Dakle, moramo biti strpljivi – u pitanju su godine istraživanja. Tako bar kaže teorija koja ne računa sa srećnim iznenađenjima.

Da kažemo još nešto o položaju Keplera. Letelica je lukavno smeštena u posebnu tačku koja prati Zemlju u njenom kretanju oko Sunca. Namerno je izabrano takvo mesto, a ne neko u orbiti oko Zemlje zato da se sama planeta ne bi isprečila pogledu Keplera. Tako će teleskop Kepler posmatrati zvezde u kontinuitetu pun svoj radni vek.

Fotometar Keplera je usmeren u polje sazvežđa Labuda i Lire i prema tome gleda izvan ravni ekliptike i zbog toga se ne može dogoditi da u objektiv teleskpa uđu Sunčevi zraci. Takođe, takvo usmerenje onemogućava da u vidno polje Keplera uleti neki objekat iz Kajperovog ili Glavnog asteroidnog pojasa. Zatim, Kepler je usmeren u pravcu kretanja Sunčevog sistema oko centra galaksije. Prema tome, zvezde koje osmatra Kepler su približno na istoj razdaljini od galaktičkog centra kao i Sunce i takođe su blizu galaktičke ravni. Drugim rečima, Kepler posmatra oblast galaksije za koju se smatra da je nastanjiva.

Kepler ima masu oko 1.039 kilograma i nosi primarno ogledalo od 1,4 metra. Misija spada u niskobudžetne Nasine misije i košta 600 miliona dolara, uključujući i održavanje u periodu od 3,5 godine.

3. avgust 2009.
Astronomija
Piše: Nikola Božić

Daleko, dalje... Deep field

Krajem 1995. godine naučnici su širokougaonom kamerom napravili 342 fotografije koje su zatim objedinili u jednu od najpoznatijih astronomskih fotografija novijeg doba. Ona predstavlja najudaljeniju oblast u univerzumu, koja se nalazi na rastojanju od oko 12 milijardi svetlosnih godina

Bez obzira da li volimo astronomiju i njome se bavimo, ili ne, neka sazvežđa su nam poznata, a čak možda možemo i da ih prepoznamo. Veliki Medved (Ursa Major) je sigurno jedno od njih. U našoj tradiciji ono je poznato pod imenom Velika Kola i spada u grupu sazvežđa koja na naše, podrućju nikada ne zalaze, tzv cirkumpolarna sazvežđa.

Međutim, pored svega ovoga, jedan veoma mali region ovog sazvežđa je posebno interesantan. Dva milionita dela celog nema su region u kojima je Hablov svemirski teleskop (Hubble Space Telescope), optički instrument koji nam iz orbite oko Zemlje već 19 godina šalje revolucionarne snimke, fotografisao oko 3000 veoma mladih galaksija.

Krajem 1995. godine naučnici su širokougaonom kamerom napravili 342 fotografije koje su zatim objedinili u jednu od najpoznatijih astronomskih fotografija novijeg doba. Ona predstavlja najudaljeniju oblast u univerzumu, koja se nalazi na rastojanju od oko 12 milijardi svetlosnih godina (svetlosna godina je rastojanje koje svetlost pređe toko jedne godine), koju je čovek do sada video. Ova fotografija je danas prepoznatljiv simbol proučavanja rane faze nastanka svemira.

Putovanje kroz vreme

Kako je ovo moguće ako su fotografije nastale pre svega 14 godina? Ovo putovanje kroz vreme nam je omogućila teorija relativnosti koja kaže da je brzina svetlosti maksimalna brzina kretanja u svemiru. Upravo zbog toga imamo slučaj da što dalje prostorno gledamo u kosmos, to zalazimo u ranije faze njegovog postojanja. Tako da, dok gledamo u Sunce, mi ga u stvari vidimo kako je ono iygledalo pre oko 8 minuta, jer toliko svetlost putuje do Zemlje.

U slučaju Dubokog polja, smo pogledali unazad čitavih 12 milijardi godina ili na oko milijardu (ili malo više) godina nakon Velikog praska (Big Bang), događaja u kojem je nastao čitav univerzum.

Upravo zbog ovoga je ovaj snimak očaravajući. Daje nam priliku da se zagledamo daleko od nas, ali i daleko u prošlost, mnogo pre nastanka Sunčevog sistema, u vreme kada su mnoge galaksije u nastajanju.

Kako bi fotografija Dubokog polja bila kvalitetna i odgovarala daljim naučnim istraživanjima bilo je važno otkloniti neke probleme i dobro odabrati koje područje neba fotografisati.

„Meta“ za fotografisanje je morala biti visoko iznada galaktičkog ekvatora Mlečnog puta, kako prašina i drugi ometajući materijali iz ravni galaktičkog ekvatora ne bi uticali na kvalitet snimka. Bilo je važno ibeći delove neba u kojima postoje sjajni izvori ne samo u vidljivom delu spektra već i u drugim delovima, kako nam ne bi „zasenili“ udaljene objekte koje hoćemo da vidimo. I na kraju važno je bilo da to ne budu delovi neba kojima će prividno proći Zemlja ili Mesec i time tokom snimanja zakloniti posmatrano polje.

Dvadesetak polja je ispunjavalo navedene uslove, od kojih je odabrano tri najpodobnijih, i sva tri u Velikom Medvedu. Jedan od ova tri potencijalna polja za snimanje su odbačena jer su tokom radio posmatranja uočeni jaki izvori u njemu. Između poslednja dva kandidata odlučeno je na osnovu broja zvezda za upoređivanje i navođenje tokom snimanja, kako bi snimci bili što kvalitetniji.

Posle ovoliko priprema i velikog broja snimaka dobijena je ova čuvena fotografija. Ona je međutim pored sve navedenog donela i još neka veoma važna naučna otkrića. Veliki broj različitih tipova galaksija u raznim fazama nastajanja omogućio je da se sklopi slika o evoluciji galaksija i nastajanju zvezda u njima. Broj nepravilnih galaksija je mnogo veći nego u današnjem okruženju, što je posledica većeg broja sudara i spajanja galaksija, pošto je svemir bio mnogo manjih dimenzija nego danas.

Broj zvezda u prvom planu na ovom snimku je mali, što je bilo značajno za prihvatanje i odbacivanje pojedinih teorijskih modela koji se bave objašnjavanjem tamne materije, materije za koju se zna da postoji ali nije lako vidljiva. Jedna od tih teorija je predviđala postojanje velikog broja masivnih ali tamnih objekata poput crvenih patuljaka i planeta u spoljnjim delovima galaksija. Ovi snimci nisu pokazali postojanje značajnog broja ovakvih objekata.

Iako načinjeni pre skoro 15 godina, ovi snimci i dalje otvaraju mnoga pitanja, na koja se traže odgovori, koji će kada butu dati usmeriti razvoj kosmologije u narednim godinama.

Sledeći put kada pogledate ka nebu i na njemu prepoznate neko sazvežđe znajte da se iza njega pruža prostranstvo sa velikim brojem objekata. Prostranstvo koje nas vodi sve dalje u prošlost. Prostranstvo koje skriva još tajni, ali i daje nove inspiracije.

Dakle nije to samo Ursa Major.

20. april 2009.
Astronomija
Piše: Aleksandar Zorkić

Najlepše iz svemira

Pre hiljadu godina do Zemlje je iz kosmosa stigao dug, neobično snažan, bljesak eksplozije jedne od bezbroj umirućih zvezda. Događaj su 1054. godine zabeležili kineski i arapski astronomi, a i neki crteži američkih indijanaca izgleda da svedoče o istom. Eksplozija se na zemaljskom nebu videla kao nova zvezda

M1

Pre hiljadu godina do Zemlje je iz kosmosa stigao dug, neobično snažan, bljesak eksplozije jedne od bezbroj umirućih zvezda. Događaj su 1054. godine zabeležili kineski i arapski astronomi, a i neki crteži američkih indijanaca izgleda da svedoče o istom. Eksplozija se na zemaljskom nebu videla kao nova zvezda (u kineskim analima stoji da se pojavila „zvezda gost"). Nova zvezda je bila četiri puta sjajnija od Venere i po danu se videla više od tri nedelje. Zatim je polako izbledela, da bi posle dve godine nestala je čak i sa noćnog neba.

A sedam vekova kasnije, 1758. godine, na tom istom mestu, francuski astronom Šarl Mesije, opremljen malim teleskopom, opazio je bledunjavu, prozračnu pegicu. U prvi mah mu se učinilo da vidi kometu, ali su naredna osmatranja pokazala da pegica miruje u mestu i da prema tome nije kometa. Da ga kometoliki objekti ubuduće ne bi ometali Mesije je počeo da ih popisuje i tako je nastao njegov danas čuveni Katalog maglina i zvezdanih jata. Pegica je u Katalogu dobila oznaku M1, ali je danas poznata i pod imenom maglina Kraba (ili Krab maglina) pošto nekim astronomima liči na raka.

Danas znamo da je Krab maglina ostatak supernove sa neutronskom zvezdom u svom središtu. Za astronome ona je snažan izvor X i gma zraka udaljen od nas 6,5 hiljada svetlosnih godina i koji se nalazi u sazvežđu Taurus ili Bik kako se kod nas zove to sazveđže. U prečniku ima 11 svetlosnih godina, a širi se brzinom od 1500 kilometara u sekundi.

Za nas ostale Krab maglina je očaravajuća nebeska šara najvećeg umetnika - prirode.

M51

Ovo je spiralna galaksija M 51, blistavi primer raskošne lepote. Izlgeda kao filigran kojem je neki majstor sa orijenta posvetio ceo svoj život. Nije čudo što je meta teleskopa svih vrsta, i zemaljskih i svemirskih. Otkrio ju je Šarl Mesije 1773. godine. Nalazi se u sazvežđu Lovački psi. Nije pouzdano utvrđena njena razdaljina od Zemlje, ali obično se navodi 31 milion svetlosnih godina.

M51 ima svog pratioca (NGC 5195) koji se lepo vidi desno na ovoj fotografiji. Vođene su svojevremeno velike rasprave oko eventualne fizičke veze dve galaksije jer jedan krak velike galaksije kao da probada manju. Ali takva veza ne postoji. Međutim, nešto zanimljmivo se ipak tu dešavalo. Evo scenarija: pre oko pola milijadre godina obe galaksije su prošle jedna pored druge na bliskom rastojanju. Taj galaktički susret izazvao je intenzivne posledice po veću galaksiju. Oblaci vodonika u nekim njenim područjima su se uskomešali i sabili, i dalje je već sve išlo svojim tokom: formirale su se velike grudve gasa i prašine od kojih su najveće postale zvezde. Danas ih vidimo u blještavo ružičastim jatima koja su kao grozdovi raspoređena duž spirala galaksije. Baš ti zvezdani lampioni naglašavaju spiralnu strukturu galaksije. Crvenkasta boja dolazi od vodonika.

Manja galaksija je eliptična galaksija, a one su siromašne prašinom i gasom, te u njima i nema šta puno da se uskomeša i zato u njoj ne primećujemo tako dramatične posledice susreta kao kod velike galaksije.

Centralno područje velike galaksije privlači posebnu pažnju astrofizičara zbog svog snažnog zračenja, te je ona svrstana u tip Sejfertovih galaksija (vrsta aktivnih galaksija koje emituju izuzetno snažne elektromagnetne talase tj. imaju pojačano zračenje u X, IC i radio oblasti). Jezgro galaksije se jasno uočava kao sjajna kugla. Prečnik mu je 80 svetlosnih godina, a sjaj ravan sjaju 100 miliona Sunca.

Ova galaksija ima još jedno ime Whirlpool (vrtlog, kovitlac, vir), očigledno zbog svog izgleda.

Snimak je načinjen Svemirskim teleskopom Habl i spada u najuspešnije snimke nekog nebeskog objekta ikada snimljenog.

M42

U vreme kada je Vizantija bila centar sveta, a Sloveni otkrivali čari Balkana, dakle pre 13 vekova, krenula je ka nama svetlost koju vidite na ovoj fotografiji. To je predivna apstraktna slika koja oduzima dah pogotovo kad se gleda preko celog ekrana. Nalazi se u gigantskom sazvežđu Orion, ispod pojasa koji čine tri zvezde: Alnitak, Alnilam i Mintaka. Vidi se i golim okom, kao nežna, svetla i prelepa pufnica. Ipak Galilej je ne pominje što je neobično jer se zna da je posmatrao i taj deo neba. Maglina je prvi put zabeležena 1610. godine, a Mesije je stavlja u svoj katalog 1769. pod rednim brojem 42. i od tada je ona u žiži interesovanja mnogih astronoma i profeisonlanih i amatera, ali i astrofotografa. 30. septembra 1880. snimio ju je Henri Dreper i to je prva fotografija nekog objekta dubokog neba.

M42 je dinamično područje u kome divljaju vetrovi, a mlade zvezde isijavaju u okolni prostor enormne količine zračenja. Neke zvezde se tek rađaju, oko nekih se stvaraju protoplanetarni diskovi u kojima će nastati nove planete. Ko zna, možda će za milijardu godina neko odatle krenuti u istraživanje svemira.

M45

Da bi ih spasao od nasrtljivca, moćnog lovca Oriona, kaže priča, Zevs je Plejade, sedam kćeri Atlanta i Plejone, pretvorio u zvezde i stavio na nebo. Ali i Orion je dospeo na nebo pa je i tamo nastavio da proganja Plejade i kada se on na nebu pojavi, one pobegnu i zađu za horizont. Razumemo Orinona što triči za Plejadama. Kako i ne bi kada su one tako zanosno lepe.

Plejade su najlepše zvezdano jato na našem nebu. Ima ih oko 500, ali se golim okom dobro vide svega njih sedam. Čovek oštrog vida može po vedroj nići, sa mračnog mesta, da ih vidi i 9 golim okom, a i više pod idealinim osmatračkim uslovima. (Moestlin je 1579, dakle pre pronalaska teleskopa, video čak 11 Plejada, dok Kopernik pominje i više od toga - 14 zvezda u ovom jatu).

Naravno, tako divan skup sjajnih uzvezda nije mogao da ostane nezapažen ni u staro vreme pa Plejade pominju Homer, zatim Hesoid i drugi. U Japanu Plejade od davnina zovu „Subaru" što je u novo doba postalo i ime poznate marke japanskih kola, ali i gigantskog japanskog teleskopa od 8,2 metara koji je smešten na Mauna Kei, na Havajima.

Plejade su utopljene u plavičastu maglinu. To je refleksiona maglina koja odbija svetlost zvezda iz okoline što čitavom jatu daje očaravajući, romantičan izgled naročito kad se gleda kroz dvogled.

Ali zvezde u ovom jatu se udaljavaju jedna od druge i za 250 miliona godina one će se raštrkati po međuzvezdanom prostoru kao pojedinačne i nepovezane zvezde. Inače procenjuje se da je celo jato staro tek oko 100 miliona godina, što izaziva neke nedoumice koje tek treba rešiti.

Mesije je ovo jato svrstao u svoj Katalog pod brojem 45.

M104

Nekim astronomima ova galaksija liči na sombrero pa su je tako i nazvali. Dobro, uz malo napora možda i liči, ali u svakom slučaju pleni svojim eteričnim izgledom. Gledamo je sa strane, gotovo iz njene galaktičke ravni i zato ne vidimo jasno njene moćne spiralne krake. Ipak, znamo da oni postoje je ih odaju ogromne naslage gasa i prašine koji se lepo uočavaju i na ovoj fotografiji, a karakteristični su za spiralne galaksije. Nalazi se tridesetak miliona svetlosnih godina daleko, u sazvežđu Virgo, tj. Device i lako se može opaziti i amaterskim teleskopom. Amateri je prosto obožavaju. Profesionalce međutim više uzbuđuje taj blještavi, prozračni materijal koji obavija čitavu galaksiju (slabo jonizovani gas), zatim prašina po obodu galaksije (uglavnom hladan atomski vodonik i prašina) i supermasivna crna rupa smeštena u centru galaksije. Crna rupa je otkrivena devedestih godina prošlog veka na osnovu spektroskopskih podataka sa CFHT (Kanadsko-francuski teleskop na Havjima) i HST (Svemisrki teleskop Habl). Naime brzina rotacija zvezda unutar centra galaksije može se objasniti jedino postojanjem ogromne crne rupe mase milijardu Sunca.

U Mesijeovom Katalogu galaksija Sombrero nosi oznaku 104.

M27

Ovo je Dumbbell Nebula. Taj naziv može da se prevde na više načina, pa i kao „budaletina". Ja ipak više volim da ovu maglinu zovem „Nemo zvono" (dumb bell). Njena numerička oznaka u NGC katalogu je 6853, a u Mesijeovom 27. Zašto je astronomi ipak zovu Dumbbell? Eh, objašnjenje ima čitavu malu istoriju, ali uzmite da je bilo ovako. Astronomi vole da nebeskim objektima daju opisna imena, a Džonu Heršelu je ova maglina ličila na dumb-bell kako Englezi zovu onaj mali teg za vežbanje koji se sastoji od dve kugle povezane rukohvatom.

Maglina Dambel je planetarna maglina (mada naravno, nema nikave veze sa planetama), a nalazi se oko 1360 svetlosnih godina daleko od nas, u sazvežđu Vulpecula - mi bismo rekli Lisica. Otkrio ju je Šarl Mesije 1764. godine. Dovoljno je sjajna da se vidi amaterskim teleskopom, a u dometu je čak i malo boljeg dvogleda.

Da kažemo nešto o planetarnim maglinama. To je omotač plazme i gasa koji je otpustila umiruća zvezda. Ovaj čudan naziv potiče iz 18. veka kada su astronomi posmatrali nebo malim teleskopima pa im se činilo da vide veliku gasovitu planetu umesto toga što sada kroz moćne telskope vide: zvezdu koja je odbacila svoje spoljne slojeve.

Mnogi smatraju da je Dambel nebeski dragulj i najlepša planetarna maglina. Dragulj jeste, ali što se tiče ovog drugog ipak bih dao prednost maglini Helix, ali to je već druga priča.